Kad se Ulrih Vilhelm Holenštajn pre 65 godina rodio u Radebergu u blizini Lajpciga, u nekadašnjoj DDR, niko nije ni sanjao da će slaviti Đurđevdan, lečiti Srbe, obožavati kajmak i šljivovicu i jednu Milicu.
Pred podizanje Berlinskog zida porodica Holenštajn uspeva da pređe na teritoriju nekadašnje Savezne Republike Nemačke i tu proživi teške godine bede i siromaštva.
– Majka mi je bila domaćica, a otac arhitekta. Porušena Nemačka je bila gladna. Roditelji su radili sve i svašta kako bi prehranili starijeg brata Joahima i mene. Stariji brat je po ugledu na oca upisao arhitekturu koju je završio i odavno uživa plodove penzije u Bilbingenu, a ja sam se opredelio za medicinu.
Pošto je specijalizirao kardiologiju, upoznao je svoju prvu ženu Nemicu i izrodili su troje dece, ali bračni odnosi su bivali sve gori i gori.
– Bog ili sreća su hteli da 1992. godine na klinici gde sam bio načelnik sretnem lepu Srpkinju, medicinsku sestru velikog srca Milicu, koja je takođe iza sebe ostavila 15 upropašćenih bračnih godina. Bila je to ljubav na prvi pogled. Amorova strela me je pogodila u srce. Iako sam specijalista za dotični organ, sebi leka nisam našao – šali se Ulrih.
Milica mu je pokazala neki novi svet, ljude, običaje.
– Sa njom sam upoznao i zavoleo napaćeni narod pod šljivama – Srbe! Iako sam proputovao ceo svet, što službeno, što privatno, najlepše se osećam u Srbiji. Svaki slobodan trenutak provodim u Omoljici, rodnom mestu svoje supruge. Upoznao sam narod i običaje. Sa Milicom lomim kolač za našu slavu Đurđevdan, šetam pijacom, a komšije me pitaju za medicinski savet. Upoznao sam i vašu planinsku lepoticu Zlatibor, gde sam u selu Brekovu proveo sedam dana kao gost porodice Nerandžić. Oduševili su me ti gorštaci tvrdih ruku i meka srca. Više od pola sela sam pregledao i ustanovio da maltene svi boluju od visokog pritiska i šećera, savetovao sam im da manje rade, ali se oni toga ne pridržavaju. U neprestanoj su borbi za golu egzistenciju – priča Ulrih.
Pobrkali šlog i malariju
Dr Ulrih Holenštajn je kao humanitarac putovao u Keniju pre 20 godina i izdvaja jedan slučaj: |
Kad je odlazio iz Brekova, seljani su mu na poklon donosili sir, kajmak i šljivovicu. On to ne može da zaboravi, pa je odlučan da se Srbima uvek nađe pri ruci i to besplatno. Danas je u penziji i živi sa suprugom u Lajhlingenu, u blizini Leverkuzena.
– Pre nekoliko meseci otvorio sam i privatnu praksu u Nemačkoj. U ordinaciji pružamo sve medicinske usluge vezane za internu medicinu i postrehabilitacioni kardiološki period, a Srbi imaju 40 odsto popust – ističe Ulrih.
– Sva moja deca su pred zajednički put u Ameriku boravila u maju na našoj slavi u Omoljici i oduševljena su. Obišli su i Beograd i Pančevo. Puni su utisaka. Osim toga, ugostili smo 10 nemačkih porodica na Đurđevdanu u Srbiji, a među njima i doskorašnjeg ambasadora u Diseldorfu Petra Radakovića. U Srbiji smo Milica i ja kupili i tri lokala, a mojim putem žele da krenu i neke moje kolege iz Nemačke.
– Sva moja deca su pred zajednički put u Ameriku boravila u maju na našoj slavi u Omoljici i oduševljena su. Obišli su i Beograd i Pančevo. Puni su utisaka. Osim toga, ugostili smo 10 nemačkih porodica na Đurđevdanu u Srbiji, a među njima i doskorašnjeg ambasadora u Diseldorfu Petra Radakovića. U Srbiji smo Milica i ja kupili i tri lokala, a mojim putem žele da krenu i neke moje kolege iz Nemačke.
(opširnije u štampanom izdanju "Vesti" za 01.11.)
