Za kontrolni pregled i malo slatkiša

Hvala što mislite na ans: Vukašin Spasić sa ocem Milanom

 

Težak životni usud 11-godišnjeg Vukašina Spasića iz planinskog sela Nova Brezovica, obolelog od dijabetesa, plemeniti dobročinitelj S.S. iz Liverpula, predgrađa Sidneja, ne zaboravlja i zato se uvek potrudi da mu malo olakša teško breme bolesti. To čini tako što, kad god je u mogućnosti, pošalje bar 100 dolara za lečenje i kupovinu nešto od hrane i odeće. Izuzetka nema ni ovog puta. Već smo pisali da je ovaj čovek dobrog srca posredstvom naše Redakcije poslao 500 dolara, namenivši ih za četiri porodice, od kojih je 100 dolara namenio upravo malom Vukašinu i time ga obradovao.
Do skromnog doma njegove porodice dolazi se preko planinskog sela Barelić, 20-ak kilometra udaljenog od Vranja, gde smo se ponovo susreli kako bi mu uručili dar dobročinitelja iz daleka. Vukašin je, u međuvremenu, završio peti razred osnovne škole vrlo dobrim uspehom. Mogao bi i više da postigne, da ga bolest i brige ne muče.
Milan, njegov otac, nizak, ali čvrstog stasa, brzog hoda, živahnih pokreta, bori se svakog dana da na planini prehrani njih šestoro: trojicu sinova, suprugu, majku i sebe.
– Hvala tom divnom čoveku, koji nas se uvek seti. Hvala mu u ime našeg Vuleta, neka mu Bog stostruko vrati! Neka blagoslovi njegov dom i donese svu sreću ovog sveta. I ovaj dar nam je dobrodošao za odlazak u Niš na redovne preglede, to nas najviše košta i predstavlja problem. Svaki dinar nam mnogo znači. Svesni smo da je danas svima teško, zato neka Bog vrati dobrim svima, koji makar i pomisle na njega i požele mu dobro zdravlje u mislima. On se trenutno oseća bolje, što i nas ohrabruje. Završio je peti razred, pa će sada moći da se prepusti bezbrižnim dečjim igrama – kaže Milan.
Dodaje da će narednih dana otići i do Vranja, da bi Vukašinu kupio malo kolačića, onih koje on sme da jede. Isto tako da na pijaci kupi nešto od letnje odeće:
– Vule je u poslednje vreme dosta porastao. Omalela mu je skoro sva garderoba, a nama milo. Do skoro je bio nekako sav usukan, žgoljav. Bolest ga muči, kao i sve nas, ali šta ćemo. Takva mu je sudbina. Sam sebi daje insulin četiri puta u toku dana. Mi smo uvek u poslu. Na planini mora da se što više radi i ugrabi svaka prilika za zaradu, kako bi zimi bili mirni. Stariji sinovi i ja smo stalno u potrazi za nekim poslom. Ne biramo, samo da ga ima.
Kao i svaki brižni otac, često noćima ne može da spava, pitajući se kako Vukašinu može da mu olakša i pomogne da prevaziđe to što će doživotno morati da bude pod terapijom. Srce ih sve boli kad vide da njihov najmlađi sin i brat odluta u mislima,pošto ga muči to što nije kao i sva ostala deca.
– Znamo da se ne boji kako će živeti sa tim ubuduće, ali iz očiju mu se vidi briga i neka pritajena tuga. Odgovaramo mu da nije jedini, da bude strpljiv, da će i on dočekati brojne radosti koje život pruža. Valjda će biti bolje, mora, drugačije ne možemo da razmišljamo – zaključuje Milan Spasić.