Osim egzistencijalnih i filozofskih promišljanja o večnoj dilemi ko nam je dao život, ko je njegov gospodar i ko može da nam ga okonča, protivnici eutanazije kao argumentaciju nude i široku lepezu mogućih zloupotreba.
– Imao sam veštačenja o proceni psihičkog stanja pokojnika zato što su deca tražila poništenje ugovora o doživotnom izdržavanju jer je roditelj sve prepisao jednom detetu i tada čujete silna vređanja pokojnika. A zamislite situaciju da je jedna ćerka, kao staralac, dala dozvolu za eutanaziju, pa odmah će uslediti tužba za ubistvo i za zloupotrebu – svojevremeno je izjavio psihijatar profesor dr Branislav Filipović, pozivajući srpske poslanike da ne izglasaju zakon koji će legalizovati eutanaziju.
Protivnici eutanazije su svesni da bolesnici koji su u terminalnoj fazi i koji trpe velike bolove, emocionalno, psihički, fizički i materijalno iscrpljuje celu porodicu, ali i državni zdravstveni fond. Oni otud strahuju da se asistiranoj smrti pribegava da bi se porodica i država rešile umirućeg pacijenta umesto da o njemu brinu i poslednje dane mu olakšaju koliko god je to moguće. Pozivaju na svetinju života i na obavezu društva da, umesto što razmišlja koliko umirući čovek košta, organizuje širu i bolju mrežu palijatalnog zbrinjavanja.
Zorica Mršević iz Instituta za društvene nauke je svojevremeno konstatovala da je uvek jednu pojavu bolje omeđiti zakonom jer se ona tada teže zloupotrebljava.
