Nas uvek nešto mora da gnjavi. Evropa ukine vize za ljude, a našim životinjama o vrat obese "embargo", pa čovek nikako s mirom da pođe. Eto, ja rešim da svog ljubimca Džekija iz Kraljeva povedem u Nemačku, a onda se ispreči sto čuda, pa i ta gospođa iz sobe 316, na trećem spratu kraljevačke opštine. Uporno ona nešto pronalazi, samo da me spreči. Nisu pomogla ni telefoniranja načelnika Raškog okruga ni intervencija Inspekcije za životinje iz Beograda, priča revoltirani Ratko Adžić u SKC Hanoveru, dok grupa šahista sluša.
Ratko je u Nemačkoj od 1968, a otkad je pre dve godine penzionisan, sa suprugom Ruškom dva meseca godišnje provodi u Srbiji, a ostatak godine u Hanoveru, gde mu živi i sin. Psa nije nameravao da dovede zbog sina, unuka ili nekog drugog, već zbog samog Džekija kog su on i supruga jako zavoleli.
Neće da se slika
Kad smo Ratka hteli da fotografišemo za novine začuđeno je protestovao. |
– Džeki je Milanu, mom kumu, došao sa ulice. Ušao u dvorište, a kum nije imao snage da ga otera. Ostao je sa njegova dva kera koje je već imao. Letos, kad sam ga video dopao mi se i kum mi ga pokloni. Igrali smo se i družili dve meseca i toliko se zavoleli, da nikako nisam mogao da ga ostavim – tužno priča Ratko.
Znao je on da su potrebna dokumenta, ali Džeki je pasoš, "onaj pravi što svaka životinja ima", već posedovao, pa je mislio da neće biti većih problema. Trebala je još potvrda od veterinara i dozvola opštinske inspekcije. Red se i kod pasa zna i mora da se poštuje.
– Veterinar lepo Džekiju izvadi krv i pošalje u Institut u Novi Sad. Pas zdrav ko dren. Platio sam tu analizu 6.900 dinara. Nema to veze što za analizu svoje krvi platim 1.800 dinara. Za Džekija mi nije žao. Mislim, još taj evropski sertifikat i odosmo mi za Nemačku. Jeste, da nije te "rogobatne gospođe" u sobi 316. Urotila se protiv mene i Džekija, kao da smo joj bog zna kakvo zlo naneli.
– Ne, ne može – odsekla je, kao da je jedva čekala da i ona nekome nešto može da zabrani.
– Ni zevnuo nisam, a ona nastavi: "U okolini Kraljeva otkrivena je besna lisica, pa je celo područje pod embargom" – priča Adžić, ne verujući nikome pa ni Nikoli Popoviću koji reče da je iz Srbije doveo dogu.
Kad Popović pomenu dogu, povede se reč o vrstama pasa, a Ratko kao da se opet začudi.
– Džeki je moj pas i po čemu je tu vrsta važna – pobuni se Ratko protiv "neumesnih" pitanja. – Ma, čoveče, kakva te vrsta stopala. Velim ti, naš pas, domaći, uličar… Hteo sam da ga povedem u Nemačku, da učinim humano delo. I Nemci pse dovode, iz celog sveta. Oni mogu, samo moj Džeki ne može.
Šahisti zanemariše figure, a neki "i topovima i lovcima" počeše da brane kraljevačke opštinare "jer oni moraju da misle i na druge životinje".
– Ama ljudi, kakve veze moj Džeki ima sa besnom lisicom. Krv mu čista ko suza. Treba li to da znači, ako samo jedan Srbin oboli da ni svi drugi ne smeju da putuju, a vize ukinute – revoltirano će Ratko.
– Zvao sam Inspekciju u Beogradu, išao kod načelnika raške oblasti, ali uzalud. Gospođi iz sobe 316 niko ništa ne može. A taj načelnik, bre, mnogo dobar čovek. Tešio me, urgirao, zvao. Voli čovek životinje, ali šta vredi – već jako razočaran Ratko priču nemoćno završava i iznova počinje.
– Platio sam joj taj sertifikat 4.000 dinara, a ona ni pare da mi vrati. Kaže da tražim tamo gde sam platio, a ja nisam pare dao portiru, pa da kažem daj moje pare .Uplatio sam ih u banci na njihov račun. Uostalom, uverenje od veterinara odneo sam joj u petak, a ona je rekla da nemaju formulare i da prvo treba da uplatim i da u ponedeljak ponovo dođem. Kad sam se u ponedeljak pojavio u opštini, ona se "isprsila" s tom besnom lisicom.
Udomljen kod tašte
Adžić u Kraljevu ima kuću i taštu. Za sve ovo "krizno" vreme o Džekiju se brine tašta. |
Vratio se Ratko u Nemačku, ali tuga za Džekijem nije popuštala. Supruga je čak počela da ga nagovara da odu u Srbiju i da Džekija dovedu bez sertifikata.
– Zamisli, stavim ga u auto bez dokumenata, a Mađari ga otkriju. Nikad ga više ne bih video! Kad bih prošao Mađarsku i došao u Nemačku ne bih se plašio. Nemci imaju razumevanja za životinje. Oni bi ga privremeno čuvali u nekom "hajmu" dok ne dobavim papire. Ma čoveče, Nemci bi ga pregledali i sve bi bilo završeno na licu mesta – kategoričan je Adžić.
Kad problem nije mogao da reši u Kraljevu, Adžić se nedavno obratio nemačkom Ministarstvu za poljoprivredu i šumarstvo koje je nadležno i za životinje.
– Rekli su mi da pas mora da bude star najmanje godinu dana, da je dva puta vakcinisan i da ima lekarsko uverenje. Ako sve te uslove ispunjava onda nema razloga da ne dobije EU sertifikat. A moj Džeki sve te uslove ispunjava – staloženo nabraja Ratko.
– Ne može, Kraljevo je još pod embargom – rekli su mom kumu Draganu koji je ponovo pitao – završava tužnu priču Ratko, kojem, kako reče, jedino preostaje da povede akciju za ukidanje embarga jer je i "jadna lisica već odavno mrtva".
