U dolini reke Mlave, u oblasti Požarevca, nalazi se Gornjak. Građen je u 14. veku kao zadužbina kneza Lazara, u stilu moravske škole. Živopis je 1847. godine preslikao Živko Pavlović, slikar iz Požarevca, dok je njegov kolega i čuveni pesnik Đura Jakšić ovom manastiru posvestio poemu "Put u Gornjak". Isprva se ovaj manastir nazivao Ždrelo. Austrijski putopisac Feliks Kanic je o njemu u 19. veku zapisao: "Zastali smo kao opčinjeni raskošnom idilom ovog predela gde su boravili srpski pustinjaci."
Kao motiv izgradnje manastira, knez Lazar je naveo u svojoj povelji želju da učini prinos Bogorodici "s nadom u njenu pomoć na Strašnom sudu Hristovom", ali je moguće i da je Lazar pošto je tek ovladao ovim krajevima ovakvom zadužbinom hteo u njima da učvrsti vlast. Posle bitke sa velikašem Radičem oko vlasti, do maja 1379. godine Lazar je savladao Radiča i oduzeo mu imanja, a manastir dao tek pristiglom Grigoriju Sinajitu Mlađem, koji se sa bratstvom potrudio "o vzdviženiji i szdaniji hrama togo i o ineh vešteh", da unapredi manastir i to sa novčanom "pomoštiju gospodina kneza Lazara". Gornjaku je dato pravo da sam bira igumana, a za izdržavanje je dobio mnoga sela u Braničevu, Stigu, Homolju i Podunavlju. Gornjak je u srednjem veku uživao i veliki ugled u narodu. Iguman manastira Gornjak zamonašio je oko 1503. godine despota Georgija Brankovića, unuka despota Đurđa od sina Stefana slepog, davši mu ime Maksim.
Turski popis početkom 16. veka beleži šest kaluđera, kasnije ih je bilo više, a velik je bio i danak koji se plaćao sultanu, što znači da je Gornjak bio bogat. Krajem 16. veka javlja se prvi put današnje ime, koje je dobio od starih gradova u blizini kojih je bila prepuna Gornjačka klisura. Monasi gornjački bili su učesnici svih narodnih seoba, noseći u fruškogorske manastire mnoge dragocenosti. Austrijsku okupaciju severne Srbije, shodno odlukama Požarevačkog mira 1718, Gornjak je dočekao u ruševinama i sa jednim monahom. Iguman Maksim je na potesu Ključ podigao skrivnicu u koju su se sklanjali monasi i manastirske dragocenosti pred naletom Turaka. Gornjak su Turci 1765. razorili, ali ga je monah Kirijak obnovio. Stradao je ponovo u ustanku Kočina krajina jer je iguman Isaija sarađivao sa Austrijancima. Manastir se kasnije uspešno obnavljao, a 1792. godine, zauzimanjem mitropolita kod Mustafa paše, kupljena je vodenica. Manastir se obnavljao u doba ustaničkih borbi.
Milutin Petrović, brat Hajduk Veljka, poklonio je Gornjaku kandilo, a Karađorđe izdao 1812. svedočanstvo manastiru da slobodno koristi planinu i zemljište koje ima. Knez Miloš je mnogo učinio za obnovu i održavanje Gornjaka, ali je u svoj dvor prebacio jednu manastirsku dragocenost, barjak, navodno, cara Dušana Silnog. Kasnije je barjak vratio manastiru, ali su ga monasi poklonili njegovom sinu knezu Mihailu. U 19. veku Gornjak je bio i sanatorijum za umobolne, pa i kaznionica. Ruska crkva je Gornjaku poklonila mali manastir u Moskvi. Godine 1942. nemačka okupatorska vojska se uselila u manastir, pošto je prethodno igumana Mardarija oterala u logor, gde je on i umro. Tada su uništene dragocenosti iz manastirske riznice. Kasnije je Gornjak vraćen crkvi i postao je ženski manastir.
Učeni monasi
Manastir Gornjak je imao veoma učene monahe. Sava, iguman gornjački polovinom 19. veka, bio je profesor beogradskog Liceja, a Dositej (Novaković) je izabran za timočkog episkopa. U ovom veku sinđel Serafim (Palajda) bio je diplomirani teolog, a iz ovoga je manastira je završio osnovnu školu, bogosloviju i fakultet i Sava (Andrić), episkop braničevski.
