Ako ti sveća gori sa obe strane, to znači da daje jarko svetlo koje će da ti osvetliti put da ne zalutaš u tamu ili, pak, da ti neće dogoreti do zore.
Srbiji sveća (plašim se) dogoreva s obe strane, zora daleko, mnogi bi sišao samo da Planeta hoće da se zaustavi.
Ovako, šta je – tu je. Nema se kuda.
Drama Srbije nije u manjku srpske pameti i siromaštvu prirodnih uslova za prosperitetan život. Drama Srbije u ovom času stanuje u lošoj selekciji, u bolnom odsustvu rukovodeće, harizmatične političke pameti, još bolnijem manjku razumevanja svetskih prilika i odsustvu nacionalne strategije.
Ako se, na primer, zaćoriš do dogme u sumnjivi koncept Evropske unije, to znači da slabo razumeš svet u kome ti je dopalo da živiš.
Srbiji je hitno potreban harizmatičan politički mozak kome ni Unija ni Zapad neće da zamračuju horizont nacionalnog, da ne kažem, patriotskog interesa.
U Srbiji ovog trenutka vlada nestašica vizije, dok "pleme moje snom mrtvijem spava" kao omamljeno Vođom koji, pak, ne budi ni daleke asocijacije na istinske vođe koji su znali da budu "Luča mikrokozma" srpske istorije. Umesto toga, u današnjoj Srbiji imamo epigone Zapada i regenerisano obožavanje kulta ličnosti nedorasle vremenu.
Prosto je bolno gledati kako zombirani narod – napaćen i letargičan posle ratovanja, sankcija, siromaštva i sveopšteg spinovanja – podržava, slavi (i bira) vršioce političke dužnosti, kakvi su ovi u vladajućoj garnituri; rasplamsava kult ličnosti Velikog Vođe, dok zemlja grca u crvenom, na putu u crno. I naprosto je i bolno i neukusno sa koliko straha, snishodljivosti i otužnog licemerja, ministri u vladi i drugovi iz svevladajuće Partije – da ih ne imenujem – na otvorenoj sceni nisko podilaze taštini, strasnog, Velikog Vođe i njegovom mudrom rukovođenju Srbijom.
Zavladala "Vunena vremena" kakva bude zebnje i sećanja na "demokratski socijalizam" i obožavanje Josipa Broza, Josifa Visarionoviča Staljina ili Nikolaja Čaušeskog. Pa je dobra prilika da se još jednom prisetimo velikog Francuza Andrea Malroa i njegove pouke o kultu ličnosti ispisane u njegovim "Afričkim pričama": u nekoj afričkoj zabiti, daleko od urbanog sveta, živeo poglavica plemena (Princ) koji je imao slona. Taj slon je bio neki zlotvor. Kada bi se naljutio, rušio bi sve oko sebe, lomio drveće, gazio kolje, rušio kolibe, jurio i malo i veliko po selu. I kad je teror prešao sve granice, nekoliko najodvažnijih seljana sakupi hrabrosti da se požali strašnom Princu. A da bi podelili rizik, pade dogovor da se zlodela slona saopšte Princu tako što bi svako u "delegaciji" izgovorio samo po jednu rečenicu u žalbi. I samo što je prvi izustio "dragi naš, obožavani Prinče, ovaj vaš prelepi, takođe obožavani slon… ", Princ ga pokosi:
– Kako se uopšte usuđuješ da uzmeš u usta mog slona… Pa, dobro, da ipak čujem zbog čega ste došli, imate li možda nešto da kažete na račun mog slona; ima li možda još neko da nešto – dobro ili loše, svejedno – kaže o mom slonu, pre nego što vam odsečem kazne.
– Nemamo ništa još da vam kažemo, presvetli prinče – drhtavim glasom će drugi u nizu – nego smo svi zabrinuti: vaš slon je nekako usamljen, pa smo smerni da za vašeg predivnog slona mi kupimo jednu slonicu i da tako, ako Bog da, dobijemo još mnogo ovakvih dobroćudnih i plemenitih slončića.
Nema zime za Vučićevog slona.
