Ostao je upamćen kao duboko posvećen svom poslu, životinjama koje je beskrajno voleo, a za mesto direktora Vrta govorio je da u vreme kada ga je on preuzimao, to nije bilo atraktivno imenovanje. Govorio je kako su ga životinje zanimale od ranog detinjstva koje je proveo u selu Zminici na Durmitoru. U to selo se njegova porodica preselila iz Pljevalja kada je počeo Drugi svetski rat.
Ratne igreU vreme ratova devedesetih neke životinje Beo zoo-vrta imale su reklamnu ulogu. Kapetan Dragan je poklonio tada medvedića nađenog negde kod Knina, maskotu jedinice zvane Knindže. Bojović je učestvovao i u kreiranju imidža Tigrovima Željka Ražnatovića Arkana kojima je poklonio mladunče tigra za maskotu jedinice u kojoj je bio i njegov sin Luka. |
Na Kalemegdanskoj tvrđavi nasledio je ruinu sa oko 60 životinja koje su patile u groznim uslovima. Od prvog dana Bojović je shvatao važnost medija, u čemu mu je svakako pomoglo drugovanje s brojnim beogradskim novinarima, ali i manje-više svakim ko je u prestonici nešto značio. Vrt je renoviran i stalno usavršavan, uprkos objektivnim limitima malog prostora i večite oskudice novca. Vuk je iza sebe ostavio atrakciju sa više od 2.000 životinja, sa belim lavovima koji se razmnožavaju i u zatočeništvu, kao i mnogim drugim životinjama koje se očigledno u vrtu osećaju lepo.
Vuk Bojović je i od vrta i od svog imena napravio svojevrstan srpski brend. Bio je hvaljen i osporavan, ali sasvim sigurno nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Čak i pod NATO bombama Vuk Bojović je celog sebe posvetio životinjama, vodeći računa da budu pod što manjim stresom. Uveseljavao je kivne građane time što je dva pitona "krstio" imenima Vorena Kristofera i Madlen Olbrajt, bivšeg i tadašnjeg državnog sekretara SAD, zbog čega je opet bio nagrađen dužnom medijskom pažnjom.
Kasnije je Bojović čak i tužio NATO Haškom tribunalu uz zahtev za naknadu štete od 9,5 miliona dolara. Uredno je Bojović naveo "patnju koju su mužjaci preživeli pokušavajući da uspostave fizički kontakt sa ženkama, kao i njihovo agresivno ponašanje prouzrokovano neuspehom", dva miliona za "smanjenje opštih seksualnih aktivnosti muške faune", milion i po za "gubljenje muškosti kod velikih životinja", dva miliona za "mentalne patnje uzrokovane neostvarenim seksualnim kontaktima među životinjama" i tako redom.
Potera za SamijemVerovatno nema Beograđanina, a i šire koji nisu čuli za najpoznatijeg stanara vrta, šimpanzu Samija. Krajem osamdesetih Sami je uspeo da pobegne iz vrta u dva navrata, da bi za njim usledila prava potera dorćolskim ulicama, sve dok se svojeglavi Sami ponovo ne bi našao u svom rešetkastom domu. Ostalo je i kamerama zabeleženo da je glavnu ulogu "pregovarača" sa Samijem imao upravo Bojović koji ga je ubeđivao da se preda. |
Imao je Vuk razne angažmane, pisao je knjige, snimao emisije o životinjama. Darivao je životinjama i druge vrtove, poput jagodinskog.
Vukovo upravljanje vrtom imalo je i mračne trenutke. Tokom jednog koncerta na Donjem Kalemegdanu mladić je upao u kavez s medvedima i bio rastrgnut. Nedavno je jednu devojčicu ujeo vuk kog su radnici šetali vrtom.
Poslednje godine su za Bojovića bile posebno teške. Stariji sin Luka je kao pripadnik Zemunskog klana u španskom zatvoru gde čeka izručenje Srbiji u kojoj mu preti višedecenijska robija. Mlađi sin Nikola ubijen je u centru Beograda, takođe u obračunu podzemlja.
Ulice vrtaStaze vrta Bojović je nazvao ulicama, avenijama i sokacima, te im davao imena prema ljudima koji su njemu nešto značili. Svi prethodnici direktori vrta dobili su ulicu, kao i donatori poput Ceptera, ili pokojnog Aleksandra Bakočevića, bivšeg gradonačelnika. Aveniju je dobio i naučnik Milutin Milanković, ali i Bojovićevi prijatelji i poznati umetnici, Emir Kusturica i Dušan Kovačević. Nije propustio da se našali, pa je u vrtu i "Monikin tesnac" (aluzija na Moniku Levinski i seks skandal s predsednikom Klintonom) i "Skver makedonskih konobara", podsećanje na grupu mladića iz kafane u Skoplju, koji su premlatili američke marince u vreme NATO bombardovanja. |
