Tasovac otkriva da mu je glavna namera da tom veselom leksikografijom pozove ljude na igru i usput sruši mnoge zablude o poimanju domaće kulture i istorije i kulture.
Da li ljudi zaziru od rečnika?
– Leksikografiju većina ljudi smatra dosadnom naukom, gotovo izučavanjem telefonskih imenika. Kada kažete nekome da se bavite rečnicima, ljudi vas obično pogledaju tužnjikavo, kao da se spremaju da vam izjave saučešće.
Verovatno misle u sebi: dobro je, mogao je i gore da prođe, zamisli da je postao bibliotekar. Centar za digitalne humanističke nauke želi da pokaže koliko je leksikografija uzbudljiva i zabavna, koliko nam rečnici govore o nama samima, o našim stavovima i pogledu na svet i onome što je naše nasleđe. Objavljivanje odrednica iz Vukovog rečnika je tek početak.
Odakle ideja da na sajtu reklakaza.la glavna tema bude baš Vukov rječnik?
– Vuk je heroj srpske kulture, što on naravno i zaslužuje, ali problem sa svakom vrstom monumentalizacije je što nas ona zapravo udaljava od samog objekta koji posmatramo. Većina Srba se ponosi Vukom bez mnogo udubljivanja u problematiku njegove jezičke revolucije. Uostalom, kada ste poslednji put čuli da je neko rekao Karadžićev "Rječnik"?
Vuk je Vuk: odomaćen i pripitomljen, kao neki komšija koga svake nedelje srećemo na Bajlonijevoj pijaci. Zbog svog fetišističkog odnosa prema prošlosti, Srbi kao da su izgubili činjenicu da su nam Vuk i njegov jezik danas poprilično strani. Moje koleginice Irena Marinski, Nataša Jermolaev i ja smo poželeli da malo osvetlimo tu vremensku provaliju koja nas deli od Vukovog "Rječnika" i da na taj način približimo naše leksičko nasleđe mlađim generacijama.
Kako tumačite veliko zanimanje, ali i poznavanje "Rječnika" među korisnicima vašeg sajta, budući da se do ovih izdanja ne dolazi lako?
– Mislim da ljude fascinira plastičnost i živopisnost Vukovog jezika i, s druge strane, začudnost srpske ruralne kulture, ceo taj bizarni svet u kome babe u okovima traže raskovnik po livadi, vile tapkaju u vrzinom kolu, a "mađionici" liče na veštice, ali se ipak ne mogu pretvoriti u druge životinje.
Projekat reklakaza.la uz to neguje dijalog amatera, i to, u najlepšem značenju te reči, dakle, ljubitelja, ali i onih koji se jezikom bave profesionalno. Na Fejsbuku su, recimo, aktivne koleginice Ivana Bašić i Snežana Petrović iz Instituta za srpski jezik, koje nesebično i duhovito dele svoja znanja iz dijalektologije i etimologije i tako nam svima pomažu da bolje sagledamo značenja i poreklo nekih reči. A to je nešto krajnje neuobičajeno za naše uslove, pošto se kulturna elita u Srbiji obično više bavi divljenjem samoj sebi nego svojim poslom.
Jezik u sajber svetuToma Tasovac rođen je 1974. u Beogradu. Diplomirao je 1998. slavistiku s najvišim ocenama na Harvardu, a na Prinstonu magistrirao u oblasti komparativne književnosti, gde je radio i kao asistent za srpski jezik.
Dobitnik je mnogih nagrada u Italiji, SAD i Mađarskoj. Radio je kao prevodilac i menadžer u Njujorku, bio urednik u redakciji internet portala Dojče vele u Berlinu, gde i živi. Vodio je seminare na Alternativnoj akademskoj mreži u Beogradu. Od 2008. osnivač je i direktor nevladine organizacije Centar za digitalne humanističke nauke, koji se bavi teorijskom i praktičnom upotrebom digitalne tehnologije u jeziku i književnosti.
Predaje na Akademiji medijske kuće Dojče vele u Bonu i Berlinu. Bavi se teorijom jezičke kulture, arhitektonskim diskursom u književnosti i teorijom kibernetičkog prostora. |
Na internetu postoji nekoliko sajtova sa sličnim imenom, varijacijama na reklakaza.la, a jedan je i u Hrvatskoj. Da li sarađujete sa nekima?
– To smo primetili tek kad smo već registrovali domen reklakaza.la. Reč je o slučajnosti.
U vreme kada su nastali, Vukovi rečnici trebalo je da pokažu, između ostalog, da Srbi nisu balkanski divljaci, nego narod sa bogatom leksikom. Kakav je danas značaj ovih knjiga?
– Ne znam baš koliko je Vuk ubedljiv u rušenju mita o balkanskim divljacima, pošto divljaštva u rečniku ima napretek. Vuk navodi da je lično poznavao dva čoveka, Pantu Stamenića iz Jadra i Mitra Tufekčiju iz Rađevine, kojima su "vadili maziju", tj. proveravali da li su nešto ukrali, tako što su ih naterali da usijano gvožđe vade iz kipuće vode.
I, zamislite, ruke su im izgorele, što je značilo da su zgrešili. Čudna mi čuda. O odnosu prema ženama u patrijarhalnoj Srbiji da ne govorimo.
Vukov rečnik je danas značajan ne samo zato što predstavlja riznicu narodnog jezika iz prve polovine 19. veka nego i zato što nas navodi na razmišljanje o prolaznosti kulturnih vrednosti. Prošlošću treba da se bavimo iz intelektualne znatiželje, a ne zato što u njoj treba da tražimo ključ naše budućnosti.
Koliko ima korisnika sajta iz inostranstva i odakle ih najviše?
– Više od 10.000 ljudi redovno prati sajt koji ima registrovan pristup iz 46 zemalja sveta. Od samog početka javlja se dosta naših ljudi iz dijaspore, što mene izuzetno raduje. Za mnoge od njih su reči koje mi objavljujemo vezane za sećanje na detinjstvo, i na bake, strine i tetke koje su upotrebljavale neke od danas zaboravljenih izraza.
Ja se nadam da nećemo biti "gluhoprđe" nego ćemo nastaviti da osluškujemo te glasove iz prošlosti. Važno je da ne tumaramo kroz jezik "avrlj-bavrlj" ili da sedimo skrštenih ruku kao nekakvi dembeli, nego da vidimo hasnu (korist) u izučavanju sopstvenog jezika.
Na koja dostignuća Centra za digitalne humanističke nauke ste naročito ponosni?
– Glavni razvojni projekat Centra za digitalne humanističke nauke je transpoetika, digitalna platforma za srpski jezik, koja se sastoji od studijskih izdanja srpske književnosti i jednog veoma ambicioznog onlajn rečnika koji donosi neke novine. Kada god predstavimo taj projekat na nekom naučnom skupu u inostranstvu, pobiramo neviđene pohvale. I evo, upravo mi je stigao poziv da o transpoetici govorim ovog jula na svetskom kongresu digitalne humanistike u Londonu.
Da li ste tražili i podršku države?
– Sve to nije bilo dovoljno da ubedimo naša ministarstva da nam finansijski pomognu da izguramo stvar do kraja. Ministar za dijasporu Srđan Srećković je pre neki dan izjavio kako je jedan od prioriteta Ministarstva očuvanje srpskog jezika u rasejanju.
Ne znam šta to i kako oni čuvaju, ali znam da je projekat transpoetika odbijen na tri konkursa tog istog ministarstva. U Ministarstvu nauke nisu hteli ni da nam odgovore na naše mejlove, a kamoli da nas prime. Ali, znate, i kad su Vukove dodole išle po selu i slutile na nevreme, u jednom trenutku, kad-tad, bi zasigurno pala kiša. Tako da mi, za sada, ne gubimo nadu.
Turci ostavili i rečnik i kuvarAleksandar Stošić, inače predavač jezika u srpskoj školi u Hamiltonu, u Kanadi, na reč "ćufteta" kaže: "Dobro staro jelo, koje se ipak zadržalo u nekoliko oblika u našem narodu. Ali, kao mnoga omiljena naša jela, ipak turskog porekla (turski: kofte). Moj pokojni otac, inače rodom na pola puta između Leskovca i Vranja, uvek je govorio da su Turci u svojoj žurbi zaboravili kuvar i rečnik".
Tumačeći reč "punguz" Ksenija Jovanović kaže da nije reč o izjelici, nego "kada ti je puna guzica, pa ničega željan nisi nego hoćeš nešto izmišljeno, čega u kući, naravno, nema". Za izraz "mrlutina" koja je nekada opisivala slabo i bolešljivo čeljade, "kao da je već (u)mrlo jedan put", Smiljka Popović veli: "U današnje vreme to se zove anoreksija. Bilo bi manje anoreksičnih, kada bismo ih zvali pravim imenom, po Vuku". |