Nekadašnji srpski rukometni reprezentativac Nenad Vučković, osvajač srebrne medalje na Evropskom prvenstvu 2012. u Beogradu i učesnik Olimpijskih igara u Londonu privodi kraju uspešnu karijeru.
Iskusni bek još ima želju da bude na terenu, ali je svestan da je pančevački Dinamo poslednja stanica u aktivnom igranju. Nenad je afirmaciju stekao u Crvenoj zvezdi, a posle francuskog Šamberija proslavio se u dresu nemačkog Melsungena, gde je proveo celu deceniju. Vratio se u srpski rukomet 2017. u Vojvodinu, osvojio šampionsku titulu i iz Novog Sada je za oproštaj stigao u Dinamo.
Krećemo od trenutno u svetu najaktuelnije teme. Pandemija je pre vremena okončala prethodnu i odložila početak nove sezone?
– Nikad u karijeri nisam bio u ovako specifičnoj situaciji. Prvi put sam imao veoma veliku pauzu. Koliko god pokušavao da održim telo u nekom treningu, ipak je drugačiji rad u teretani i trčanje, u odnosu na rukometni trening. Neizvesna je situacija u globalnom smislu, a tako je i sa sportom. Nadam se da će se situacija razvijati povoljno u narednom periodu. Sa rukovodećim ljudima u klubu napravili smo interesantnu zajedničku priču. Ove sezone ću igrati i obavljati funkciju tim menadžera. Jedno je sigurno, Dinamo će mi biti poslednja stanica u igračkoj karijeri – poručio je sjajni srednji bek.
U ulozi tim mendžera Vučković će i po završetku igračke karijere ostati u rukometu:
– Posle toliko godina igranja jednostavno se “zaraziš” rukometom. To je neizlečiva infekcija. Ovaj sport je velikom broju igrača nešto što najbolje znaju da rade. Rekao sam sebi da ću i posle svega na terenu sigurno ostati u rukometu. U kojoj funkciji, apsolutno je nebitno. Za sada je to pozicija tim menadžera Dinama. Proceniću kako će se stvari dalje razvijati. Nadam se da će ići u dobrom smeru.
Kancelarija pre terena
Više volite organizacioni od trenerskog posla?
– Tako sada razmišljam. Da sam želeo da se bavim trenerskim poslom, ostao bih u Nemačkoj. Imao sam u Melsungenu otvorena vrata za taj posao, a poziv i dalje važi. Proveo sam tamo punu deceniju, nuđeno mi je da budem pomoćni trener. Dobio bih sve licence i jednog dana, kada bi se ukazala prilika, postao bih prvi trener. Na tome sam se zahvalio, trenutno sebe ne vidim kao trenera bilo gde. Ne kažem da je nemoguće. Dešavalo se da ljudi u početku nisu sebe viđali kao trenere, pa su ušli u taj posao posle nekoliko godina. To su kompleksne stvari, bilo bi neozbiljno da tako olako donosim odluke, ali ostajem u rukometu. To je ono što najbolje znam da radim.
Vaša generacija, međutim, ima trenerske ambicije. “Tajm-aut” kartone su zadužili Momir Ilić, Alem Toskić, Dalibor Čutura, Danijel Anđelković, a Ivan Nikčević ima iste ambicije:
– Drago mi je zbog njih. To su momci koji imaju afiniteta za taj posao. Vidim da je Toskić dobro krenuo u Mađarskoj. Moša je rukometni fanatik kakav je bio kao igrač, još je veći kao trener. Za Nikčevića nemam šta posebno da kažem, privatno se družimo, mislim da je veliki trenerski kapacitet. Vreme će pokazati da li sam u pravu. On je izuzetno fizički spreman i sigurno će odigrati još koju sezonu. Naravno u ovu grupu ubrajam i Čuturu. Anđelković je prvi iz naše generacije ušao u trenerske vode. Radi sa Gardanom, koji voli igrače sa naših prostora, verujem da će uspeti kao trener. Želim im sve najbolje. Ne kažem da je struka, sve, ali je bitan faktor kada je u pitanju podizanje našeg rukometa na viši nivo.
Vučković dobro pamti EP u Beogradu i osvajanje srebrne medalje:
– To je događaj za nezaborav. Nisam igrao drugi krug, bio sam povređen, dok sam se oporavio, mi smo već bili u polufinalu i finalu. Kad samo pomislim gde smo pre toga bili, nismo očekivali da ćemo tako ubedljivo stići do polufinala. Niko se tome nije nadao. U poufinalu, praktično, imaš rešenu situaciju. Tek sada postajem svestan šta smo uradili i šta se sve dešavalo. Selektor Veselin Vuković nam je pomogao ogromnim iskustvom i napravio od nas homogenu ekipu, koja je delovala kao jedan. Veoma je teško takav tim upakovati u skladnu celinu.
Ipak, sve se može, kad se hoće…
– Tada u reprezentaciji nije bilo dvojice rukometaša koji se dobro poznaju i koji su igrali u istom klubu. To je Vukovićev najveći kvalitet. Na tom prvesntvu je ispred nas sigurno bilo bar četiri-pet reprezentacija koje su bolje, ali mi smo bili jedistveni po tome što smo igrali svi za jednog, jedan za sve.
Nezaboravna atmosfera iz Arene
Publika vas je tokom šampionata nosila do medalje?
– Navijači su nam mnogo pomogli. Nikada nisam doživeo takvu atmosferu. Na tribinama je bilo pravo “ludilo”. U Nemačkoj, gde sam igrao, dvorane su tradicionalno pune, 15-16.000 navijača. Tamo ljudi sede, aplaudiraju, a ovde ih je pet-šest hiljada napravilo neverovatnu atmosferu. Naježio sam se kada smo pred utakmicu s Hrvatima izašli na zagrevanje. Arena je već bila puna. Taj huk i podršku s tribina sigurno ću pamtiti dok sam živ. Tačno su znali kad nam treba podrška, kada treba da nas dignu. Sve nam se pogodilo. Da je Španija bila rival u polufinalu umesto Hrvata, garantujem da bismo i njih pobedili, a onda uzeli zlato. Ovako smo se protiv Hrvata emotivno potpuno ispraznili. Tako da smo bili potpuno sprženi za finale sa Dancima. Kada smo igrali s Hrvatima, utrčavamo na teren i ježim se od huka u Areni, a u finalu kada smo izašli, publika nas pozdravilja i onda tišina. Osetilo se da su i oni bili istrošeni posle polufinala.
Pored osvajanaja medalje na EP, za Vučkovića je značajan uspeh učešće na OI u Londonu 2012:
– Odlazak na Olimpijske igre je ostvarenje mog sna. Osvajanjem srebrne medalje na EP i plasman na najveće sportsko takmičenje isplatilo se sve što sam radio tokom karijeri. Zato je 2012. a mene bila veoma zmačajna godina u karijeri pošto sam tada ostvario najveće rukometne uspehe.
Emotivni oproštaj od Meslungena
Jedan od najboljih odbrambenih igrača sveta, Nenad Vučković ima je veličanstven oproštaj na rastanku od Meslungena pre tri godine. Kapiten Vučko nije mogao da sakrije suze u tom trenutku:
– Bio je to veoma emotivan momenat za mene. Proveo sam deset godina tamo, stekao prijatelje, a sa navijačima imao korektnu saradnju. I, bolje što sam zaplakao, nego da sam nešto polomio u svlačionici.
Koliko je Nenad poštovan i cenjen u Meslungenu govori i podatak da je, na predlog navijača, pokrenuta inicijativa i njegov dres sa brojem 23 uskoro će biti povučen iz upotrebe i biće izložen na posebnom mestu u dvorani.
Početak u Prokuplju
Nenad Vučković je karijeru počeo u Prokuplju, gde se doselio vrlo rano, jer je inače rođen u Puli, 23. avgusta 1980. Igrao je zatim za Kruševac, odakle je došao u Crvenu zvezdu. Vreme provedeno u crveno-belom dresu je bilo odskočna daska za budućnost, pa se posle osvojene titule preselio u francuski Šamberi. Odlučio se potom za Bundesligu, najjačoj rukometnoj ligi na svetu, i 2008. stigao u Meslungen, gde je bio do 2017. kada se vratio u Srbiju. Proveo je jednu sezonu u Vojvodini, a onda prešao u Dinamo.
Porodica izvor snage
Nenad je oženjom Marijom, sa kojom ima dva sina: Aleksu od 12 i Andreja od šest godina.
– Porodica mi je uvek bila najveća podrška i izvor snage. Sve odluke donosimo zajedno. Mariju sam upoznao u Prokuplju, kada je iz Beograda dolazila kod rođaka. Bili smo deca, igrali smo se zajedno. Onda su nam se putevi razišli, prošle su godine… Kada sam došao u Crvenu zvezdu, ponovo smo počeli da se družimo, a onda se rodila ljubav, koja i danas traje.
Pad na glavu, pa bolnica
Kao bomba je 10. septembra 2013. u večernjim satima ođeknula vest da je Nenad Vučković doživeo nezgodu na treningu i da je imao krvarenje u mozgu:
– Možete da zamislite kako je bilo Mariji, kada su došli ljudi iz kluba i dovezli moj automobil. Šta se, zapravo, desilo tog 10. septembra se i ne sećam. Znam samo ono što su mi rekli. Ne sećam se da sam tog dana otišao na trening…
Kako ste uopšte pali?
– Bio je to trening pred utakmicu. Vežbali smo napad. Bio sam na sredini i malo sam jače ušao u odbranu, pokušavši da ukrstim desnom beku. Udario sam u njegov kuk i već tu izgubio svest, pa sam svom težinom pao na potiljak. Kada sam se osvestio, rekao sam da me mnogo boli glava. Počeli su da me ispituju – kako mi se zove žena, odgovorim Marija. Da li imam dete? Kažem, imam Aleksu. Međutim, kada su me pitali da li sam došao autom, odgovorio sam “Kojim? Odakle mi auto?”. U međuvremenu je stigla hitna pomoć.
Šta se kasnije dešavalo?
– Proveo sam noć u bolnici. Budim se ujutru.. Pita me doktor da li znam koji je datum, odgovoram “ne”. Kažu mi da je septembar. Uh, rekoh! Činilo mi se da sam prespavao ko zna koliko, kao da je mart poslednji, koga se sećam. Tek kasnije sam počeo da se prisećam svega… Recimo, tog dana, kada sam krenuo na trening, Marija, kao da je predosetila poručila mi je “već mi nedostaješ, brzo se vrati”. Kaže da sam joj odgovorio da mi ne priziva zlo, pošto se uvek odmah vraćam kući posle treninga… Tri dana pre toga me na treningu saigrač udario laktom u slepoočnicu. Iako sam na trenutka ostao bez svesti, ali sam nastavio trening. Neverovatno, ali isto mesto… Doktori kažu da postoji mogućnost da je sve povezano. Sreća, sve se dobro završilo.
Ipak najlepše u Zvezdi
Kako sada gledate na period proveden u Crvenoj zvezdi (1999-2004) s obzirom da se tada niste baš prijateljski rastali zbog nekih finansijskih dugovanja?
– Nema dileme – najlepši period moje igračke karijere! Bez obzira što sam u inostranstvu imao stabilniji i bolji život, nema ništa lepše nego igrati u svojoj zemlji sa svojim drugovima. U inostranstvu si osuđen samo na sebe, nema takvog odnosa sa kolegama. To je bilo drugačije vreme. Imali smo mnogo problema, ali smo na treningu uvek davali 100 odsto, trudili se maksimalno. Sve se to posle isplatimo. Ipak, sećam se koliko mi je bilo jako teško da igram sa Šamberijem protiv Crvene zvezde u Ligi šampiona. Postigao sam tada 13 golova! Bilo je i prozivka tipa, “bilo ti je jako teško, a dao si 13 golova” (smeh). Profesionalac sam, plaćen sam da dajem golove. Bila je takva stiuacija na meču, preuzeo sam odgovornost i doneo dva bitna boda svojoj ekipi. U početku sam bio zbunjen. Gledam sebe na Banjici, tu su navijači, ja protivnik Zvezde? To mi je totalno bilo strano, jer sam na Banjici isključivo protiv Partizana. Pamtiću taj period među crveno-belima, pogotovo kada smo osvojili duplu krunu 2004. To neću zaboraviti do kraja života.
Unikatni Ričardson
Igrao si sa Džeksonom Ričardsonom u Šamberiju, jednim od najutentičnijih likova u rukometnom sportu. O kakvom se čoveku radi?
– Sa njim treba igrati da bi se pričalo. Kada sam ga video na prvom treningu, to je za mene bilo nešto neverovatno. Bio sam malo rezervisan, gledao sam ga kao zvezdu, međutim, on je neverovatan lik. Čovek je prvo meni prišao. Svestan svega što je osvojio, on se prilagođava nama u igri, a ne mi njemu. Igrali smo kvalitetno zajedno. Uvek je za diskusiju, priču, za dogovor. Ne možeš da osetiš da je on “Ričardson”! Sjajan je kao čovek. Sve najbolje mogu reći o njemu.
