U dvorištu 72-godišnje Borke Dražević u planinskom selu Drenova koje je od Gornjeg Milanovca udaljeno četrdesetak kilometara godinama se već ništa ne menja – veliko seosko dvorište sa ostarelim stablima krušaka i šljiva, nakrivljeni oronuli drveni vajati, limeni kontejner koji je pre nekoliko godina nabavljen zahvaljujući "Vestima" u kojem je sigurnost pronašla starica Borka i svuda okolo teška samoća. Kao i uvek, reportera "Vesti" Borka Dražević sačekuje osmehom jer je za Borku dolazak reportera znak da se usamljene starice opet setio neko ko živi daleko od Srbije.
|
Život kao pelen |
– Ili je Rajka Tarlać, ili Usamljena baka iz Liverpula! Jest’, može biti da je neko drugi jer su mi za ove godine mnogi dobri ljudi slali pomoć, ali najčešće Rajka i Usamljena baka iz Liverpula kojoj nikako da saznam ime – uz širok osmeh nagađa Borka Dražević, sinovica nekada brojne porodice narodnog heroja Dragomira Draževića koji je u toku Drugog svetskog rata poginuo zajedno sa svoja tri sina.
I, baka Borka je delom zaista i bila u pravu, jer su dar od 150 AUD poslale Sofija i Usamljena baka iz Liverpula. Koverta, novac koji život znači za usamljenu staricu i prilika da sa nekim progovori, dovoljni su razlozi da Borka zapamati još jedan dan radosti u životu što je kaže, prava retkost, od kada se rodila.
– Stigle su me godine, bolesti, nemaština… te mi je jedino što mi se lepo dešava to što me se seti neko od naših ljudi iz sveta. Od novca koji dobijem od tih plemenitih zemljaka kupim lekove i po nešto za jelo da ne skapam od gladi, ali te njihove pošiljke i pisma za mene su i svojevrstan lek jer znam da nisam potpuno sama na ovom svetu i da negde, pa makar i tamo daleko, neko misli na mene. Od srca se zahvaljujem Sofiji i baki iz Liverpula koja je, kako osećam usamljena kao i ja, ali se zahvaljujem i svim drugim dobrotvorima koji mi pomažu i koji su mi pomagali dok su mi bili živi brat Jovan i sestra Čedina – reči su zahvalnosti starice Borke Dražević.
