– Ostavio sam bivšu SFR Jugoslaviju kao veliku i naprednu državu. Zavideo nam je ceo svet. Bili smo država u razvoju, ali progresivna, a evo me danas u Srbiji, maloj, napaćenoj i na rubu propasti. Sve se promenilo i izgubilo nekadašnji sjaj. Žao mi je što su tokom prošlih, a teških godina ljudi postali nezadovoljni. Ipak, ostali su Srbi i dalje prave slovenske duše. Nedostaje mi Srbija – priznaje Milutin.
Četiri generacije
Njegova supruga, rođena Beograđanka, 66-godišnja Nataša, tvrdi da bi se sutra vratila, ali im se ćerka Ivana udala za Australijanca, rodila blizance i nema nameru da se vraća u Srbiju.
Majčin savet– Kada je moja majka Ljiljana došla kod nas u posetu, u Kanberu, te prve godine, bila je oduševljena. Međutim, po njenom povratku, napisala sam joj pismo u kojem sam priznala da se i dalje teško uklapamo, da mnogo radimo, da naša Ivana stalno plače i da smo odlučili da se vratimo, jer nam je život bio mnogo lepši u Beogradu. Bilo je to 1981. godine, mada sam bila jedinica, majka mi je u svom pismu odgovorila, da i ako je njenom srcu teško, ipak, ne treba da se vraćamo – kaže Ljiljana. |
– Nigde mi nije tako lepo i nigde se ne osećam tako dobro kao u Srbiji – kaže Nataša, koja je svog supruga pratila i u dobru i u zlu.
Njih dvoje i ćerka Ivana živeli su sa Natašinom majkom i dve babe u dvosobnom stanu u centru Beograda. Milutin je radio kao asistent na beogradskom Veterinarskom fakultetu, ali kada je shvatio da će, u najboljem slučaju, tek možda koju godinu pred penziju moći da dođe na red kupovina stana, odlučio je da potraži sreću preko okeana.
– Evropa me nije privlačila, a pre Australije smo isprobali Kanadu, u koju smo otišli kod kumova Slobodanke i Milana, ali kanadska duga zima nije nam se dopala. Kako god, krenuli smo nekim novim putevima i završili u Australiji – priča Milutin.
Odlučili su da se upute u Sidnej.
– Nisam bila oduševljena, ali ćerka Ivana i Milutin su me nadglasali i tako smo 1980. godine krenuli u nepoznato. Uzeli smo godinu dana neplaćenog, jer sam i ja radila u Energoprojektu. Stigli smo u neki drugi svet. Bilo je teško, ali nismo imali izbora, osim da stisnemo zube i uspemo da nađemo svoje mesto pod suncem. Nisam znala engleski, a Milutinu je, mada je govorio engleski, trebalo nekoliko godina da savlada australijski sleng – seća se Nataša tog juna kada su stigli u Sidnej, a u avgustu se već Milutin javio na konkurs u Kanberi.
Srpski koreni
– Radilo se o zajedničkom projektu australijske federalne policije i nacionalnog univerziteta, pa je pored profesora razgovoru prisustvovao i šef istraživačkog direktorata australijske federalne policije. U principu se sve brzo završilo i mi smo se preselili u Kanberu. Trebalo je neko vreme samo da sačekamo da nam univerzitet završi farbanje kuće. Međutim, moja Nataša je oduvek bila preduzimljiva i predložila je i da kupimo sami kuću, jer bismo kasnije mogli da je prodamo ukoliko odlučimo da se vratimo, pa smo zato radili dva posla.
Ime i prezime– Mnogo smo radili i malo smo imali vremena tih prvih godina za porodična druženja. Sećam se Nataša je čistila neki grčki klub, a ja sam dolazio posle svog posla da joj pomognem. Vikendom je radila još i u jednom restoranu, od ujutru do uveče i nije to trajalo mnogo dugo, jer je Nataša kupila restoran. To nam se urezalo u sećanje kao da je juče bilo. I pored svog tog rada uzelo nam je više od 10 godina da otplatimo našu prvu kuću – kaže Milutin, koji dodaje da jedino nije dozvoljavao nikome da mu menja ime i prezime, pa su svi Australijanci naučili da čisto izgovaraju njegovo ime Milutin. |
Nataša je učila engleski i čistila školu, a ja sam joj kad završim sa svojim poslom i projektom, pomagao. Vrlo brzo smo kupili kuću, pa nam je laknulo – kaže Milutin dodajući da mu je pet godina trebalo da osmisli polilajt, koji se oslanja na fluorescenciju, mašinu za otkrivanje slabih i nevidljivih otisaka na mestu zločina, ali i drugih tragova. Njegov izum se danas koristi širom sveta, i na mestu zločina i u forenzičkim laboratorijama.
Već posle nekoliko meseci bilo mu je jasno da je Kanbera bio više nego pametan izbor.
– Grad kao što je Kanbera nisam mogao da zamislim, čak ni pomoću mašte. Meni je nekako izgledao bajkovit, kao da su kuće poređane usred velikog parka, a video sam sveta, jer smo dosta putovali i pre preseljenja u Australiju. Nikada se nisam pokajao i ne razmišljam o povratku u Srbiju, jer je danas moj život Australija, mada se Nataša sa mnom ne slaže i sutra bi se vratila – kaže kroz smeh sagovornik "Vesti" i otkriva da, iako je tokom tri i po decenije u Srbiji bio samo dva puta, maternji jezik nije zaboravio i priča bez stranog akcenta.
– U kući se kod nas isključivo govorilo na srpskom. Zato nemamo strani akcenat jer smo se trudili da što više očuvamo naše korene – kaže Nataša i dodaje da i danas sa svojim unucima, blizancima, Danijelom i Najtanom priča srpski ne bi li ga što bolje savladali.
