Na svakoj stanici, očevi familija istrčavaju iz vagona i skaču preko koloseka sa praznim bocama "Knjaz Miloša", jureći prema onoj jedinoj česmi na poslednjem peronu, na kojoj piše ZABRANJENO UMIVANJE – VODA SAMO ZA PIČE! Tu se ispod zamirućeg mlaza sudara i po dvadesetak boca, ometajući grlićima jedna drugu, dok brižne žene, uplakana deca i starice majke vire kroz prozore kao u pesmi "O, da l’ će da se vrate?" Kad nas neko ponudi vodom u kupeu, kao fini čovek koji zna šta je higijena, uvek će, najpre, odliti iz boce malo vode, a zatim dezinfikovati grlić boce, trljajući ga prljavim dlanom. Tako se najuspešnije ubijaju bakterije…
Putovao sam svetom i gledao strance kako se voze ćutke. Niko ni sa kim ni reč da prozbori, samo bulje u knjige i novine. A, kod nas? Već posle Topčiderske stanice pronaći ćemo zajedničke prijatelje i rođake, da bi se, posle Mladenovca ispostavilo da smo – kumovi!
Ne volim muški zlatni prsten sa crnim kamenom na sredini. Još ako ima i monogram! Volim da spavam posle ručka i to obučen. Tako imam osećanje da mogu pobeći ako bude trebalo.
Ne volim reportere, koji seljake na Kalenića pijaci oslovljavaju sa ti, a ministre sa vi.
Ovo je zemlja izuzetne bliskosti. Posle prijatnog razgovora u vozu, vaš saputnik će izuti cipele i mirno vam strpati noge u krilo ili će svoju neobrijanu glavu nežno položiti na vaše rame. Samo oni koji sumnjaju u svoj narod, pokriće se preko lica zimskim kaputom, obešenim na kuku u uglu kupea.
Pročitao sam gomile eseja i ispovesti o tome kako se zapadnjaci žale na otuđenost i nedostatak bliskosti. Trebalo bi da provedu neko vreme u Beogradu i da povremeno staju u redove, gde vam onaj iza leđa diše direktno u uvo, dok vi puštate onom ispred sebe u potiljak. Mislim da bi to bila najbolja tač-terapija i za najotuđenije frustrirane tipove.
U Njujorku se otuđenici leče na specijalnim klinikama, dodirima; tako, navodno, ponovo uspostavljaju izgubljeni kontakt sa bližnjima. U Beogradu se u tom pogledu malo preteruje: kada vas neko potapše po leđima, odvali vam rame, a dok se rukuju, Beograđani toliko tresu jedni drugima ruke, kao da će ih iščupati!
"Pa, onda, kako si još?"
Ima li glupljenj pitanja na svetu, od ovog, tipično beogradskog.
Volim da dugo spavam pre podne. Zbog toga sam i izabrao profesiju pisca.
Ne volim kada me bude telefonom u šest izjutra i pri tom, pitaju, da li su me probudili?
– Ne, niste! – odgovaram i čupam gajtan iz zida.
Volim naročito da pušim u prostorijama gde je pušenje zabranjeno. Tako mi dim dvostruko više prija. A i ti, koji ne puše – nadživeće me dva i po meseca! Vredi li onda, odricati se duvana?
Volim da kažem: volim! Volim da volim.
Ne volim tipove koji su neljubazni i nadmeni samo prema kelnerima, jer prema svima višim od sebe moraju da budu preljubazni. Ne volim ni onu vrstu Beograđana, koji obično, kaže: Neću da me prave budalom za moje pare!
Kao da ih, inače, celog života ne prave budalama?
Kao da ih, inače, celog života ne prave budalama?
Volim Beograđane koji i pored svega, umeju da se smeju. U ovom gradu ih je, nažalost, sve manje. Uopšte, smejati se kod nas, znači biti neozbiljan. Na ceni su uvek zabrinuti namrgođeni zlovoljni tipovi. Sećam se svog kapetana u vojsci, koji mi je u stroju uvek preteći govorio: "Kapor! zašto se smeješ?" "Ne smejem se, druže kapetane!" "Smeješ se, smeješ; vidim ti u očima da se smeješ! Šta je tu smešno?"
Tada mu nisam rekao: on je bio smešan.
Sem što u Beogradu ne vole ljude koji se smeju, Beograđani koji su na vlasti ne vole ni one koji se bave filozofijom!
Ovo je, verovatno, jedini grad na svetu u kome se reč filozofija, izgovara najčešće sa pretnjom:
"Nemoj ti meni tu da filozofiraš!"
Zbog toga i nismo svetu dali velike filozofe. Zastrašeni su od malih nogu. A, oni, koji su to najzad postali, izbačeni su kasnije sa filozofskog fakulteta, jer su "mnogo filozofirali!"
