Beše kao u onom Kustinom filmu kad dva Cigančića drže kutije na glavi, ne vide ništa, a ubeđeni su da ni njih niko ne vidi.
Kad, ono…
I sve je to lepo funkcionisalo, vojvoda se brzo izduvao, okrenuo dobar deo javnosti protiv sebe izjavom da mu je i dalje obaška milo što su ubili Đinđića, "dokazanog mafijaša i crnu mrlju novije srpske istorije", počeo je da vrti staru pokvarenu ploču, po običaju – radio je sve što je Beograd i želeo.
Ali, ne lezi vraže! Vekovni kompleksi Hrvata, hrabrog naroda koji se ničega ne stidi, eksplodirali su usred Sabora. Novopečeni europejci iskoristili su tužnu, ali nažalost nepobitnu činjenicu, da ih je neko progurao u EU, pa su brzopotezno sklepali rezoluciju o Šešelju.
Čuj, rezolucija o Šešelju, hahaha!
Čak se između redova zasmejao i predsednik Haškog suda Teodor Meron, izjavom da mu sva ta halabuka uopšte nije jasna i da mu obraćanje pažnje na privremeno slobodnog radikala više liči na vrisak histeričnog deteta, nego na glas razuma.
A, vojvoda, kao bokserski šampion teške kategorije, jedva čeka da protivnik izgubi živce. Elegantno eskivira udarce i vreba da razjareni bik s druge otkrije bradu ili arkadu. I onda nepogrešivo šalje u nokdaun.
– Drago mi je što su mi Hrvati posvetili pažnju koju mi uskraćuju mediji u Srbiji – zahvalio se Šešelj braći Kroatima, koji nikako da shvate da im je aktuelna vlast u Beogradu, bar po pitanju vojvode, trenutno saveznik, a ne protivnik.
Ne, njihova iracionalna, a vekovna mržnja ne dozvoljava da vide dalje od nosa, džaba pomirljivi tonovi s ove strane Dunava, Srbin je Srbin, bio to Šešelj, Vučić, ili neko drugi koji je snevao, ili sneva o velikoj Srbiji, brale.
– Napustićete Republiku Srpsku Krajinu, pre ili kasnije, milom ili nekim drugim metodama – lakonski je sasuo Šešelj usred programa uživo osječke televizije.
Potom je krenula nova tura bezumničke histerije koja je, nažalost, autentična, mada neki s ove naše strane Dunava pokušavaju da je prikažu kao puko skupljanje političkih poena na hrvatskoj unutrašnjopolitičkoj sceni.
Otprilike da je to isto kao kad je Šešelj devedesetih godina sleđenom voditelju Goranu Miliću, po potrebi Srbinu, po potrebi Jugoslovenu, a uglavnom Hrvatu, nasred Terazija pružio ruku i rekao:
– Zdravo, kako si, Gorane?
– Vojo, što me to pitaš, kad me svaki dan prozivaš i nazivaš ustašom?
– Ma, zajebi to, Gorane. To je SAMO POLITIKA.
I zaista. Sve što je Šešelj radio pre Haga, u Hagu, i što radi sada posle Haga je samo politika. Njegov munjeviti um genija koga od druge krajnosti deli tanka nit toliko je nadmoćan da se sa protivnicima igra mačke i miša.
Priče kod Minimaksa o klanju zarđalim kašikama, kako bi "obdukcija utvrdila da su Hrvati umrli od trovanja, a ne od klanja", pa i ovo sadašnje vraćanje Krajine i vaskrs velike Srbije samo su dobro koncipiran politički cirkus.
Neki se, citiram, prime kao som na durdubak, a drugi, kao npr. vlast u Beogradu procene da je ignorancija jedini način odbrane od haške zverke u ljudskom obliku. Kajanje nikome ne gine: prvima, jer su ispali somovi tipa Ive Josipovića, drugima, jer su dobili evropejske packe što su ćutali dok je vojvoda bacao kedere, pa ko se upeca.
Ono što je nesporno jeste da se Šešelj vratio na velika vrata, i to preko Strazbura. Da li je o tome sanjao dok se na Surčinu probijao kroz gungulu ohrabrenih pristalica? Džaba li je Toma šipčio na duhovno okrepljenje, a premijer među rudare?
A, to što Hrvate izbacuje iz mozga… Pa to je NEPROCENjIVO!
