Velike varoši poput Šapca, Užica i Valjeva su spaljene. Turska strahovlada je postala je gora i od one u vreme dahija. Takvu zemlju morao je knez Miloš Obrenović da vodi u naredni ustanak. Pošto je morao da se povuče u Crnuću, onde je, u vrleti, u srcu rudničke planine načinio kuću i nekoliko zgrada, isprva samo da bi se zaštitio.
U toj kući kasnije su se sabirali i poznati komandanti Drugog ustanka Lazar Mutap, Sima Paštrmac, Blagoje iz Knića. Da ih Turci ne bi otkrili, predstavljali su se kao kneževe sluge i radnici ili narodne izbeglice.
"Da ne bi u podozrenije kakvo pali, bili su pokupovali nekoliko trnokopa, pa su danju po lepom vremenu od besposlice krčili i sadili šljive po potoku, premda su videli, da ni od svoji’, koje već rađaju, nema polze. A noću su išli po selima čak u druge knežine, te se s prijateljima i poznanicima, osobito s onima, koji su od Turaka onako zazirali, dogovarali, šta će raditi", svedočio je Vuk Karadžić.
Radilo se tako prema uputstvima lukavog Miloša koji je u proleće 1815. neko vreme boravio u Beogradu, "u gostima" kod Sulejman paše Skopljaka, kao zaloga za mir u Srbiji. Turci su osećali da se u narodu nešto sprema iako ništa nisu mogli da primete.
Imali su pravo: tajne sastanke su srpske vođe zakazivale porukama, tako što bi knez Miloš slao poverljivog pisara kroz rudničku nahiju "pod vidom nove harače kupiti".
Odatle je razvijena čitava službu tatara, kurira. Najpoznatiji među njima bio je knežev sekretar Dimitrije Davidović, Srbin iz preka, zapamćen kao otac srpskog novinarstva.
Ni Vuku Karadžiću nije bila tajna da je "kao knjigonoša, Davidović korišćen bezbroj puta". Javno je mladi Dimitrije, još studirajući medicinu u Beču, pokrenuo 1813. "Novine serbske" i objavljivao ih sve do 1822, slaveći srpsku borbu.
