– To je istina! Stepini roditelji imali su dve ćerke i tri sina. Kao u svakoj srpskoj kući tog vremena, jedan je morao da ide na školovanje. Kad je došlo vreme da se odlučuje ko će u Beograd, izvlačili su slamke – priča Dragiša Stepanović, praunuk Stepinog brata Marka.
Niko od braće nije želeo u Beograd, pa su dvojica starijih i veštijih, Jovan i Marko, udesila da slamku izvuče najmlađi Stepa. Ubrzo su ga poslali kod nekog gazde na Autokomandu gde je pomagao za stan i hranu, istovremeno učeći školu. Kad je došlo vreme za Vojnu gimnaziju, Stepa se vratio kući.
– Prišao je ocu Ivanu i rekao da on neće da ide dalje na školovanje, po cenu da se obesi. Otac mu je odgovorio da ide da se obesi i mirno nastavio da radi posao koji je započeo. U porodici se pričalo da je Stepa krenuo iza kuće, do obližnjeg drveta, popeo se na stolicu, uzeo omču i stavio je oko vrata sa namerom da se ubije. Majka Radojka je zakukala ali otac Ivan nije ni reč rekao. U sledećem trenutku Stepa se predomislio, skinuo omču sa vrata i bez reči otišao u Beograd. Vratio se posle završene škole, poljubio ocu i majci ruku i rekao im: “Hvala vam, vi ste odredili moj životni put” – priča Dragiša.
Kao što se za ovu priču gotovo ne zna, tako se, nažalost, malo zna da se rodna kuća Stepe Stepanovića, ta iza koje se odigrao ovaj dramatičan događaj, nalazi na svega sedam kilometara od Slavije, u Kumodražu.
Ulicom Vojvode Stepe, do vrha Voždovca, pa onda putem kroz Kumodraž, pored Spomenika vojvodi Stepi i istoimene škole, do samog vrha brda, vodi put do imanja gde se slavni vojvoda, pobednik u bitkama na Ceru, Kolubari i Solunskom frontu (da nabrojimo samo najpoznatije) rodio i živeo najranije godine.
Kuća je pod zaštitom države, ali je godinama bila zapuštena, sve dok potomci, koji žive u blizini, nisu preuzeli stvar u svoje ruke, i uz pomoć lokalnih vlasti obnovili imanje i otvorili muzej, o kom sad brine Milina Stepanović, Dragišina sestra od strica.
Potomci o Stepi govore kao o čoveku skromnom, iz naroda, profesionalcu kome je čast i hrabrost bila na prvom mestu.
– Uvek je komandovao: “Za mnom!” Cenio je vojnika, jer on život daje za otadžbinu – priča Dragiša.
Vojvoda Stepa Stepanović sahranjen je u Čačku, po sopstvenoj želji, na brdu koje gleda na Cer. Kao vojvoda imao je dobru penziju, ali bi poštaru uvek vratio veći deo, rekavši da je ovo što je uzeo njemu dovoljno. “Nismo se mi borili da pojedemo narodni novac”, znao je da kaže.
