O tome je jedan zanimljiv primer pružio Jakob fon Paulić, austrijski konzul u Travniku, u izveštaju svom ministru spoljnih poslova grofu Meternihu.
Naveo mu je da je septembra 1811. bosanski Ibrahim-paša Halili nudio smederevskom vojvodi da izda vožda Karađorđa. Ponuda od 100 kesa carskih dukata i 1.000 zlatnih venecijanera upućena je, ni manje ni više, jednom od najvećih junaka u Srba, Stanoju Stamatoviću Glavašu.
Iako je pre ustanka bio hajduk i nesuđeni vožd, Glavaš nije uzeo blago za Karađorđevu glavu. Turci nisu odustajali.
Ibrahim-paša je ponovio ponudu preko austrijskog guvernera Base, jemčeći da će dogovor biti čuvan u najvećoj tajnosti, kako neko od rodoljubivih Srba Glavašu ne bi skinuo glavu.
Vojvoda je bio u dobrim odnosima sa Basom, ali je odbio izdaju, ovog puta veoma odlučno. Da je i druga strana imala dobre agente, a među njima ipak uspevala da vrbuje hrišćane i slala ih nazad, u srpske redove, svedoče i dva Karađorđeva pisma.
U jednom se savetovalo valjevskom proti Mateji Nenadoviću da u Srbiju "osim naših špijuna", nikog ne pušta, a da u Bosnu šalje samo verne prijatelje. Drugo pismo je naredba vojvodi Antoniju Aleksiću u Valjevo da pošalje "jednog čoveka u Travnik, da saznaje turske namere, te da odmah javlja".
Bilo je to vreme srpsko-turskih pregovora 1813, kada je pisano i gospodaru Iliji Barjaktareviću, koji je krenuo u Niš, da se "prijavi našim prijateljima da mu oni daju novosti o turskoj strani".
Prijatelji su zapravo bili Srbi u turskoj službi, ali su tajno radili za ustanike. Jedan je bio niški pop Mita, pisar kod niškog paše i prevodilac za srpski jezik u prepisci između paše i turske vlade, Porte, u Carigradu. Isti čovek je kasnije služio i Milošu Obrenoviću, vođi Drugog ustanka, a tada je i održavao veze između pojedinih srpskih starešina.
