Udruženje potomaka ratnika 1912-1920. godine "Vojvoda Petar Bojović" zamera opštinarima u Novoj Varoši da se svojim junacima ne odužuju na dostojan način. Od čobančeta sa Zlatara do svetskog vojskovođe, umro je potpuno zaboravljen, a vlast se pravda prečim poslovima i besparicom.
Pomenom koji su služili sveštenici Srpske pravoslavne crkve, polaganjem cveća na bronzanu skulpturu Petra Bojovića (1858- 1945) i prigodnim govorima, u Novoj Varoši je na trgu s njegovim imenom skromno obeležena 100-godišnjica odbrane Srbije u Velikom ratu i 156-godišnjica od Bojovićevog rođenja. Neočekivano, ispred spomenika velikanu ovog kraja, rođenom u zlatarskom selu Miševići, izbile su ozbiljne varnice između predstavnika Udruženja potomaka ratnika 1912-1920. godine "Vojvoda Petar Bojović" i čelnika opštine Nova Varoš.
Predstavnici Udruženja zamerili su opštinarima da su nespremni i neorganizovani dočekali veliku godišnjicu, a opštini da se nije dostojno odužila Bojoviću i njegovih hrabrim ratnicima, dok su se opštinari ljutili zašto se o propustima govorilo na svečanosti ističući da nije korektno da se svi propusti u poslednjih stotinak godina kače na vrat sadašnjoj vlasti.
Sahranio dve carevine
Predsednik novovaroškog odbora Udruženja potomaka ratnika Dragoljub Gagričić ističe da je Bojović prešao put od turskog roba i zlatarskog čobančeta do stratega i komandanta u bitkama koje su donele slavu srpskom oružju i slobodu srpskom narodu. Sa preko 46 godina u službi pod zastavom otadžbine, Bojović je učestvovao u šest oslobodilačkih ratova Srbije od 1876. do 1918. godine. Pobede Prve armije Srpske vojske pod komandom Bojovića, u Kumanovskoj bici 1912. i u proboju Solunskog fronta 1918. godine, bile su posmrtna zvona za dve monarhije, Otomansku i Austrougarsku. Vojvoda Petar Bojović nije bio samo veliki vojskovođa i najbolji vojni pisac i teoretičar već i književnik i mislilac, čija razmišljanja o istoriji, moralu, naciji i kulturi srpskog naroda spadaju u najlepše stranice ispisane u to vreme – kaže Gagriči. 
Vojvoda Bojović je vojničkim umećem i ličnom čašću za života podigao sebi najlepši spomenik. Ipak, kako beleži jedan istoričar, umro je potpuno zaboravljen 19. januara 1945. godine usred potpune ravnodušnosti za jedno herojsko delo".
– Sahranjen je skromno, bez vojnih počasti, 20. januara u neuglednoj i zapuštenoj porodičnoj grobnici u Beogradu – ističe Gagričić i naglašava da je predugo trajao povratak vojvode u zavičaj.
|
Propusti nama na vrat
Samostalni program |
Zaboravljenom vojvodi je 52 godine posle smrti, na Vidovdan 1997. godine, u Novoj Varoši otkriven spomenik, rad beogradskog vajara Miodraga Živkovića.
– Nažalost, uprkos tome potomci nisu odužili dug ni prema najznamenitijoj ličnosti Starog Vlaha, a ni prema 1.200 ratnika iz Nove Varoši koji su učestvovali u Velikom ratu. Još nemamo monografiju o vojvodi Bojoviću kakve imaju njegovi slavni saborci Stepa Stepanović, Radomir Putnik i Živojin Mišić. U našem Zavičajnom muzeju samo je jedna vojvodina slika i nijedan eksponat. Do pre nekoliko dana u obližnjoj Čajetini bila je izložba "Vojvoda Petar Bojović – život i pobede" sa desetinama eksponata, fotografija i druge arhivske građe, ali izložba je vraćena u depo muzeja u Čačku, a da je ni posle šest godina još nisu videli njegovi Novovarošani – podseća Gagričić.
Zbogom, krajputaši
U Udruženju potomaka ratnika podsećaju da Nova Varoš ima desetak obeležja iz Drugog svetskog rata, a nijedan beleg oslobodiocima iz Prvog balkanskog i Prvog svetskog rata.
– Nije vreme za skupe spomenike, ali makar beleg u centru grada. Naša opština je neorganizovano i nespremno dočekala obeležavanje značajne godišnjice. Kad članovi našeg udruženja podsećaju na to, kažu nam da opština nije ratovala nego država, pa neka ona obeležava! Naša posla, usud podneblja, tragika, dodvoravanje, nemar, šta li? Udruženje smo osnovali sa željom da okuplja poštovaoce srpske tradicije, čuva i neguje sećanje na slavne pretke. Nećemo ni za jotu odustati od programa rada i naših zahteva – priča za "Vesti" Radiša Filipović, potpredsednik Udruženja.
On zahteva od lokalne vlasti da osnuje odbor za obeležavanje najznačajnijih događaja iz Velikog rata, da se dostojno obeleže svi datumi, međaši istorije, da se završi muzej i da se u obeležavanje uključe sve ustanove kulture, škole, parohije i druge institucije koje su, sem retkih izuzetaka, ove godine pale na ispitu. Na kraju razgovora, pokazujući nam slike krajputaša, na kojima je zub vremena uzeo danak ili su zbog nemara potomaka prislonjeni uz bandere, a slova na njima izbledela.
Dragoljub Gagričić se zapitao:
– Kako će nam gosti i turisti verovati da su nam zdravi voda i hrana koju im nudimo kad vide kako se nemarno odnosimo prema krajputašima i drugim spomen-obeležjima, našim precima, našim najbližima?
