Rukometni svet u Srbiji mogao bi da uči od drugih. Ne igru, to su gotovo svi “krali” iz jugoslovenske škole, kasnije postali bolji đaci od učitelja, već da je poverenje u jednu osobu, odnosno ne posezanje za promenom trenera posle prvog kiksa, zapravo, ključ uspeha. Doduše, ako je taj “neko” pravi. Aleksandar Knežević, nekadašnji rukometni reprezentativac Jugoslavije, to je svakako bio za Gepingen. U ovom klubu Aca je proveo 22 godine! Sa ovakvim stažom retko ko može da se pohvali. Dobro, može Aleks Ferguson, legendarni menadžer fudbalera Mančester Junajteda. Kako sam reče Knežević, “daleko sam od Fergusona”, ali svakako prija poređenje, makar to bilo “samo” po broju godina provedenih u jednom klubu. Jedan od retkih (možda i jedini) koji je u istoj sredini proveo više vremena je Patris Kanale, trener rukometaša Monpeljea, koji u francuskom klubu ima staž blizu tri decenije.
U Friš Auf Gepingenu je Aca proveo najzrelije godine igračke karijere, a onda nastavio raznim putevima – asistent trenera, glavni trener muške, šef struke ženske ekipe, direktor, savetnik, finansijski savetnik, menadžer, ili jednom rečju – spasilac kluba. I tako do 2021, od 1999. kada je obukao dres ovog bundesligaša.
Početak u Banjaluci
Sve je počelo u rodnoj Banjaluci. Slučajno.
– Išao sam u osnovnu školu koja je važila za rukometnu. Krenuo sam da treniram u petom razredu sa nastavnikom Nikolom Pavlišinom kod koga su mnogi postajali uspešni igrači. To je čovek koji je dobro poznat na području BiH, jer je radio sa decom tog uzrasta, od kojih su mnogi postali vrhunski sportisti – priseća se Aleksandar Knežević u razgovoru za “Vesti”.
A malo je falilo da bronzani sa Evropskog prvenstva u Španiji 1996. ode drugim putem. Priča se da ste zamalo postali košarkaš?
– Bio je neki školski košarkaški turnir. Imao sam smisla i za taj sport, pa su me vrbovali da pređem, ali nisam. Ostao sam veran rukometu.
Iz ove perspektive, da li je bolje što niste prešli na košarku?
– Teško je reći. Možda bi bilo još bolje u košarci – smeje se Knežević. – Sve je to nagađanje. Međutim, da sam u košarci bio u rangu rukometa, to bi već bilo preozbiljno. I isplativo.
Na prostoru bivše Jugoslavije dobro pamte Kneževića. Neki zbog golova koje im je dao na šampionatu Evrope u Španiji 1966, neki zbog neuspelog transfera u Celje, a Banjalučani po činjenici da je u to vreme bio gotovo najmlađi rukometaš u ligi Jugoslavije.
– Sa 16 i po sam ušao u prvi tim Borca. To je bilo 1985. Mislim da sam bio najmlađi igrač u toj ligi stare Juge, što nije bilo lako.
Odatle se selite u Beograd, tačnije Crvenu zvezdu?
– Igrom slučaja istekao mi je ugovor 1992, a i počeo je rat. Nevezano za ratno stanje, želeo sam da promenim klub. Bio sam u Beogradu dva meseca na pripremama za Olimpijske igre, na koje nismo otišli zbog već poznatog otkazivanja dva dana pred poletanje za Barselonu. U tom periodu sam dogovorio saradnju sa crveno-belima. Imao sam ponudu i od Partizana, ali sam potpisao za Zvezdu. Kasnije sam igrao i u Humskoj, u dva navrata.
Sudbonosni meč sa Nidervirzbahom
U onom drugom desila se legendarna utakmica sa Nidervirzbahom?
– Posle tih mečeva, kada smo izbacili Nemce u Kupu kupova, našao sam klub u Nemačkoj, tradicionalni, sa velikim ambicijama i malom krizom, Friš Auf Gepingen u kojem sam ostao 22 godine. Tu sam igrao, bio pomoćni trener, asistent glavnog direktora, asistent u sportsko-finansijskom smislu, savetnik, menadžer… Sportisti, generalno, imaju problem šta dalje po završetku karijere, a ja sam imao sreću da ostanem u klubu. Oprobao sam se kasnije i u ženskom kolektivu, koji sam vodio. U jednom trenutku, od 2017, bio sam sportski direktor muške i ženske ekipa, kao i trener žena. U tom periodu Gepingen je osvojio dva puta Kup EHF.
Pričalo se da su vas navijači slavili kada ste prihvatili da pomognete damama?
– Kada sam preuzeo tu ekipu, bila je u dugu preko pola miliona evra, što je za ženski kolektiv previše. Umesto da zatvorimo klub, ja sam u narednih deset godina održao bundesligaški status, tri puta smo čak igrali Evropu i još sam uz to uspeo da vratim preko pola miliona evra duga. Bavio sam se u isto vreme marketingom, finansijama i terenom. Otkako smo se razišli, ekipa je ispala u drugi rang takmičenja.
Prelazak u menadžere
Šta trenutno radi Aleksandar Knežević?
– Pauzirao sam jednu sezonu, malo osvežio glavu, pošto sam 12 godina radio nekoliko poslova paralelno. U međuvremenu sam odlučio da se bavim menadžerskim poslom. Treba vremena da to krene, ali pošto sam 15 godina od tih menadžera kupovao igrače i igračice, bio praktično sa druge strane stola, verujem da znam šta mi je činiti. Od leta ću se posvetiti tom poslu, sada se samo pripremam.
Gde se najbolje pronalazite? Šta ste vi? Menadžer, trener, savetnik, finansijski direktor, asistent?
– U rukometu sam mnogo naučio, i praktično i teoretski. Znam dosta. Međutim, tu mnogo zavisiš od drugih ljudi. Paralelno, obavljajući u Gepingenu i ostale poslove, naučio sam ovaj menadžerski deo dobro, možda i odlično. Gde sebe vidim? Ne znam… Trenutno planiram da se okušam u menadžerstvu, međutim, ako iskoči neka dobra ponuda, da budem menadžer kluba, što nije lako naći, možda bih prihvatio. Konkretno, zavisi od mnogo okolnosti.
Kada pogledate unazad, šta je ono što je najupečatljivije iz igračkih dana?
– Možda nije najvažnija, ali je bila slatka pobeda 1992. u finalu Kupa Jugoslavije u Jagodini, Borac – Zvezda. Mi smo bili autsajderi. Favoriti su bili Partizan, Zvezda. Mi smo tu, rekao bih, slučajno upali. Na kraju smo osvojili trofej, neočekivano, iako su svi bili bolji od nas u tom trenutku. Te utakmice se rado sećam.
Da li je pogledate s vremena na vreme?
– Ne gledam moje stare mečeve, ali ovaj sam možda posle 20-ak godina odgledao. Bilo je interesantno ponovo videti. Recimo, baš mi je prijatelj pre nekoliko dana poslao susret iz 1995. kada smo na jednom turniru igrali finale sa Špancima. Neko kaže da se ranije igralo sporo, ali ja tvrdim da smo mi igrali ekstrabrzo. Bilo je interesantno. U tom periodu smo igrali ne samo dobar, već relativno moderan i brz rukomet.
Susret sa Kokirom i braćom Peruničić
Koje trenersko ime je obeležilo vašu karijeru?
– Rekao bih tri imena. Boro Golić, koji me je naučio smislu rukometa, Jezdimir Stanković, on je za mene napravio korak ka vrhunskom sportu, i Pero Janjić, koji je praktično napravio celu moju generaciju, iz dečje u mušku. Imao sam odlične trenere, ljude, pedagoge. Zaista sam mnogo naučio.
Dolazite li u Srbiju, idete u rodnu Banjaluku?
– Da, često. Recimo, imam prijatelja, Beograđanina, u Gepingenu. Često odemo zajedno do Srbije. Družimo se i ovde i tamo.
I gde je bolje?
– Kao u onom fazonu, reći ću 90 odsto ovde, 100 odsto u Beogradu. Generalno, kod nas je bolja, veća, lepša komunikacija, ovde se, ipak, mnogo toga svede na posao. Kod nas su veće emocije, dok u Nemačkoj to baš nije slučaj. Moram da napomenem da, kada dođem u prestonicu, obavezno se, iz sportskog sveta, vidim sa Kokirom, braćom Peruničić. Tu su, naravno, i prijatelji van rukometa – zaključuje Aleksandar Knežević.
Rukomet bi umro bez nekolicine ljudi
Koja je vaša prva asocijacija na Zvezdu, odnosno Partizan?
– Kada pomislim na crveno-bele setim se da je uvek imala odličan marketing u tim godinama. Što se tiče Partizana, prva asocijacija je da je, bar tih ’90-ih u Humskoj atmosfera bila porodična, bolja komunikacija. Manje je bilo marketinga, ali je bilo više harmonije. Moram da priznam da je u tim najtežim vremenima, posle rata, rukomet opstao zahvaljujući nekolicini ljudi. Pohvalio bih Dušana Stojanovića, tadašnjeg predsednika Zvezde, odnosno Dragana Rankovića u Partizanu, kasnije Momčila Mandića, jer bi rukomet umro da nije bilo tih ljudi koji su okupili ekipe i uložili nešto novca. To je bila velika stvar u tim ratnim godinama, kada je bila velika kriza. Moglo bi se reći da su oni ’90-ih spasli srpski rukomet.
Ja sam Borčev
S obzirom na to da ste igrali i u Zvezdi i u Partizanu, čiji ste vi?
– Borčev – kroz osmeh će Knežević. – Na to pitanje uvek isti odgovor.
Diplomatski?
– Pa, to je istina. Od Borca je sve krenulo.
Raskinut ugovor sa Celjanima
Ima jedna zanimljivost. Kada kažu “ko zna zašto je to dobro”, za vas je baš dobro ispalo što se odlazak u jedan klub izjalovio…
– Interesantno je da sam ’98. potpisao za Pivovarnu Laško, koja je tada uglavnom igrala na fajnal-foru Ligu šampiona. Međutim, došlo je do smene trenera, što je dovelo do promene plana, pa smo na kraju raskinuli ugovor. Ispostavilo se da je to bio pravi potez jer, da sam otišao u Celje, možda ne bih došao u Nemačku.
Sa ženama se više priča
Sa kim je lakše raditi? Sa muškarcima ili ženama?
– Isto je, nema velike razlike. Kod žena se, možda, mora malo više pričati. One više vole komunikaciju. Kod muškaraca kraće i jasnije, a kod žena malo duže i komplikovanije. Što se tiče igre, ne može igračica postići gol sa 11-12 metara, što se ponekad vidi kod muških, ali ima drugih prednosti, što se taktički prilagođava prema sposobnosti ekipe.
Ništa od klupe “orlova”
U jednom trenutku bili ste kandidat za klupu dama Srbije?
– Bilo je to pre SP 2017. u Nemačkoj. Obavio sam razgovore sa nekoliko članova Upravnog odbora RSS, međutim, savez, odnosno predsednik Božidar Đurković, doneo je odluku da poverenje, ipak, ukaže Ljubomiru Obradoviću.
Nedostaje nam kontinuitet
Šta je kancer srpskog rukometa?
– Igre reprezentacije pratim redovno, klubova ređe. Sada ću, zbog novog posla, morati malo više. Šteta što su nas države poput Holandije i Portugala prestigle, ali se nadam da ćemo ih ponovo prevazići. Previše je bilo selektora za kratko vreme, jer nema kontinuiteta. Nadam se da će se to malo stabilizovati. Imamo potencijal i kvalitet, ali je važno da su igrači uigrani. Jer, ako na svakoj akciji imamo tri do pet novih rukometaša, kada se selektori menjaju, onda nema vremena da se momci ili devojke uigraju, da dođe do harmonije u ekipi. To ne može preko noći.
Smiren čovek, dobar roditelj
Sve što je uradio, Aleksandar ne bi uspeo da nije imao podršku porodice.
– Supruga Slavija, ćerka Jana i sin David su najviše trpeli zbog mog posla. Jana studira hemiju, završila je fakultet, sad je na masteru, ima 23 godine. David ima 20, studira i igra rukomet u Konstancu. Bio je nekoliko puta na pripremama kadetske reprezentacije Srbije, ali je, nažalost, zapelo oko papira. Voli sport, a dobro mu ide i fakultet. Student je psihologije.
Kakvi ste van terena? Šta kaže porodica?
– Pre bih se bazirao na tračevima ljudi – šali se Knežević. – Šalu na stranu… Šta kažu? Relativno sam smiren, to je neka moja odlika. Supruga kaže da sam dobar roditelj, ja mislim da može i bolje. Ovaj period, koliko odmaram, maksimalno sam posvetio stvarima za koje prethodno nisam imao vremena, zbog posla.
Osam selidbi i sedam klubova
Aleksandar je u karijeri osam puta menjao sredinu, odnosno igrao za sedam klubova. Dva puta je dolazio u Humsku 1. Počeo je u Borcu iz Banjaluke, odakle ga je put vodio u Crvenu zvezdu, Ganji (Francuska), Kuenku (Španija), Partizan, Borbu iz Lucerna (Švajcarska), ponovo među crno-bele, i na kraju u Gepingen… Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je evropsku bronzu u Španiji 1996. i Mediteransko zlato u Atini 1991.
