Dvadesetak kilometara od Pariza, u predgrađu Tije, na 103 hektara, sa 130 parcela, između i ispod 5.875 stabala i svakovrsnog bujnog rastinja, sa mnoštvom ptica, pa čak i zalutalih lasica i pitomijih lisica, prostire se drugo po veličini, iza Pantana, groblje u francuskoj presetonici. Mesto večne tišine, sećanja, za mnoge ponosa zbog herojstva preminulih i nasleđa koje su ostavili svojima ili, možda, svima. O veličini ovog groblja otvorenog 1929. godine govore i “Vrtovi bratstva”, velike boje slonovače mramorne nadgrobne ploče gde se sahranjuju (a ima i naših) samo na pet godina, i bez mogućnosti obnavljanja, umrli u Parizu kao neidentifikovani ili bez sredstava. Ili, 102. parcela je za one koji su svoja tela darovali nauci. Postoje i Vrtovi za rasipanje kremiranog pepela, pa rodbina položi cveće. A odmah levo od ulaza na to po svemu impresivno groblje, na parceli broj 1, simetrično je nanizanih kamenih 756 krstova, uz jedan muslimanski nišan.
Tu impresivnu sliku, u čijem se središtu nalazi jarbol sa visoko uzdignutom zastavom, umozaičili su srpski solunski borci, tu su se, sa nebom kao krovom, sastali njihovi putevi nakon bojeva u koje su ulazili sa mislima na pobedu, ali ih je kuršum ili neka bolest doveo na lečenje u Francusku gde su, nažalost, neizlečeni, ubrzo preminuli i večno počinuli. Mi, Srbi, svake godine svečanim ceremonijama, na koje nam se kao zastavničari pridružuju i veterani savezničkih zemalja pobednica, obeležavamo jubilarne datume, uvek s mnogo pijeteta i zahvalnosti za položene živote naših predaka koji su u slavu ušli verujući u mir i budućnost naslednika. Uvek, u dubini bića, osetimo zavete koji su nam podarili.
Evociranje uspomena
Na tom mestu, uvek se i posebno ističe tkanje vekovnog francusko-srpsko prijateljstva, intoniraju se himne naše dve zemlje, evociraju uspomene, pa, na primer, na poslednjem Vidovdanskom skupu, pročitana je (upućena borcima uoči polaska u Kolubarsku bitku) kratka i snažna beseda kralja Petra Prvog. A, evo i jedne dodatne priče, aktuelne u pravcu dijasporske borbe za očuvanje prošlosti, istine i pravde. Stana Bilbija je dugogodišnja, bivša i počasna predsednica Svesrpske zajednice Francuske. Veoma odlučno nabraja:
– Neću se smiriti dok ne uradimo ono što je trebalo uraditi i za šta smo se svojevremeno bili spremili. Uložene su pare, sve je isplanirano i onda se ništa nije desilo. Zbog toga sam i ljuta i odlučna i naelektrisana i obećavam: dok je mene – realizovaćemo davno planirano.
Ovu rafalno-uragansku izjavu Stana je za “Vesti” iznela na večnom počivalištu srpskih solunaca na pariskom groblju Tije. I ne samo da je Stana osula paljbu, već je izveštača “Vesti” odvela do panoa “posađenog” na ivici te postrane memorijalne vojničke parcele.
– Evo, sve je ovde. Ovo je crtež spomenika srpskim soluncima, ogroman je, impozantan. Tu je tlocrt, tu su sve mere, tu je i fotografija srpskih boraca iz 1918, sve je objašnjeno. Ponovo napominjem, Srbi su platili taj spomenik, a spomenika nigde – govori Stana.
Uz nju su Čeda Krasnić, Maja Nikolić i Goran Antanasijević, srpski aktivisti upoznati sa komplentim stanjem i odlučni da ga pomere sa mrtve tačke koja miruje decenijama.
– U ono vreme naši ljudi su sakupili novac za spomenik i spomenik je urađen. Kad sam se ranije raspitivala govorili su da se nalazi u skladištu, negde, valjda u okviru groblja Tije. O tome nam je pričao i Žak Spotes, direktor groblja, veliki prijatelj Srba, nažalost, preminuo pre nekoliko godina – razrađuje Stana.
Srce hoće da prepukne
Pano-tabla smeštena je uz grobljansku aleju, istina, na manje prometnoj strani, te rodoljubi kao i svi drugi prijatelji srpskog roda, takoreći, ni ne znaju za njeno postojanje.
– A, ja znam i svaki put hoće srce da mi prepukne. Kako smo dopustili da sve to ostane “mrtvo slovo na papiru”? Kad je već bio urađen, zašto spomenik nije postavljen? Zašto smo, mi dijasporci, dakle, i ranijih generacija, dopustili da spomenik čami u nekom podrumu, umesto da blista među srpskim junacima koji su položili svoje živote za slobodu i mir? Neko mi je rekao da je spomenik srušen, razlupan, uništen. Bilo je to posleratno doba, pa kako je moguće bez naše saglasnosti, hej, Srbi su ga platili?! Ne mogu da verujem. Ko bi mogao biti toliki varvarin? Ja sam uverena da spomenik postoji – glasna je Stana.
Dakle, sve je ozvaničeno “crno na belo”, tabla saopštava priču o srpskom junaštvu, ali i francusko-srpskom prijateljstvu. Ništa nije sakriveno i upravo zbog toga, naši ljudi hoće i moraju da razotkriju razloge zastoja, nečinjenja i zaboravnosti.
– Rekoše mi da je sin mesjea Žaka Spotesa nasledio njegovo mesto. Moraću proveriti, tražiću odgovore. Dala sam sebi taj zadatak. Poslednjih godina sve se više i masovnije obeležava i slavi herojska epopeja, 11. novembar je pravi dan za isticanje veličine pobedničkog savezništva, zato su mi misli opsednute pitanjem: “Gde je naš spomenik, šta se desilo sa tim ogromnim monumentom?” Da su hteli sakriti našu zajedničku prošlost, skinuli bi i tablu, logično, zar ne? – analizira Stana, koja je uz Petra Pepija Petrovića zvanični zastavničar pod Trijumfalnom kapijom, oko spomenika Neznanom junaku.
I, Stana ne miruje. Traži, kopa, istražuje. I, zapinje. Hoće li uspeti?
Beseda kralja Petra
Ovako je kralj Petar govorio:
– Deco, moja, vi ste se zakleli da branite otadžbinu i svog kralja, a ja vas razrešavam zakletve date meni, jer životi, i vaši i moji, pripadaju samo Srbiji za koju moramo pobediti ili umreti. Došlo je vreme da branimo svoju zemlju, njive, ognjišta. Među vama ima i onih koji su posustali, zato svaki koji ne može, neka slobodno odloži oružje i vrati se kući, ja mu praštam. Ostali, napred!
Kako poslednjih godina na obeležavanja datuma herojske prošlosti dolazi sve više naše dečice, učenika srpskih dopunskih školica i članovi KUD-ova, nadamo se da će odjek tog kraljevog “napred”, naravno, ne ratnog, već složnog i sa celim svetom miroljubivog, kao rodoljubivi nauk ostati u njihovim memorijama.
Pepijeva želja
I starinu Petra Pepija Petrovića, koji neumorno čuva naše herojske jubileje, tišti jedan problem.
– Vidite jarbol koji se iz polja cveća izdiže na sredini groblja srpskih Solunaca. Na jarbolu su zastave, francuska i naša. Molim organizacije u Srbiji ili Ambasadu Srbije u Parizu da se angažuju oko zastave koja bi trebala da bude stalno na jarbolu. Ja više ne mogu, nemam snage, pritisle su me godine – na dušak je izgovorio dobronamerni veteran Pepi.
Istorijat na tabli
Na postavljenoj tabli, u objašnjenju o nastanku groblja srpskih boraca stoji da priča počinje 12. jula 1928. kada su gradski oci odlučila da Srbima (bez ikakve naknade) poklone parcelu na novom groblju Tije. Vlada Jugoslavije je 1930. uspela da grupiše i prebaci sve grobove srpskih vojnika rasute širom francuske teritorije. Potom je, po narudžbi, jedan srpski umetnik (ne navodi se ime) 1938. uradio spomenik koji bi bio smešten u središte vojnog groblja, ali, na žalost, zbog početka Drugog svetskog rata spomenik nikad nije postavljen. Kasnije je (1950) na ovo mesto preneseno i nekoliko posmrtnih ostataka boraca iz Drugog svetskog rata poginulih u ratu između 1939-1945. godine. U tekstu se navodi i ime kralja Aleksandra Prvog (1888-1934) koji je 1918. godine kreirao Jugoslaviju, odnosno Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Sećanje na Esad Pašu
Krstovi i – jedan nišan, s imenom Esad Paša Toptani! Ono što se danas zna je da je Esad Paša bio otomanski general i albanski političar, premijer, sa početka 20. veka. Zna se i da je sarađivao sa srpskom i crnogorskom vladom protiv privremene albanske vlade Ismaila Kemalija. Tokom 1914. prognan je iz zemlje, tokom Prvog svetskog rata bio je na strani Srbije, olakšavajući joj , pa i nabavljajući hranu, povlačenje preko Albanije. Godine 1920. u Parizu ga je ubio član albanskog parlamenta, terorista Avni Rustemi, koji je smatrao da je savezništvom sa Srbijom izdao nacionalne interese svoje zemlje.
