Vojni rok: Zašto ga (ne) treba vraćati?

A. Čukić

Poslednjih dana se nanovo intenzivirala rasprava oko potrebe vraćanja obaveznog služenja vojnog roka, posle najava čelnika države da je nužnost “odmrznuti” suspenziju ove, nekada
redovne stavke, ne samo u funkcionisanju sistema odbrane, već i u životu zajednice i pojedinaca.

Tim povodom, čuju se različita mišljenja, argumenti i kontraargumenti, češće bazirani na
subjektivnom, izrazito emotivnom osećaju, nego na čvrstim, objektivnim temeljima, koje često nazivamo činjenicama. Na to, naravno, ne treba gledati kao na nešto što je a priori loše. Na kraju krajeva, svako ima pravo da mu se neki koncept svidi ili ne svidi, te da o tome iskaže svoj stav, a naročito ako bi “to nešto”, u značajnoj meri uticalo na njegov život, rutinu i planove.

Najpre, treba ukazati na “objektivne” aspekte ove problematike. U tom smislu, treba nešto više reći o geopolitičkim trendovima u svetu i regionu, poziciji Srbije u širem i užem bezbednosnom kompleksu, strateškim opredeljenjima naše zemlje, koja su inaugurisana u najvišim strategijsko-doktrinarnim dokumentima (pre svega, u strategiji nacionalne bezbednosti), kao i normativnim i praktičnim pretpostavkama našeg sistema odbrane da obezbedi logistiku da se ovaj projekat sprovede na valjan način.

Na kraju, što nije manje značajno, na problem treba gledati i iz humano-centrične pozicije,
odnosno iz ugla građanina Srbije (momka ili devojke), koji bi bio direktno pogođen
revitalizovanjem obaveznog služenja vojnog roka.

Stanje u svetu

Stavovi koji se često mogu čuti poslednjih godina u stručnom i laičkom političkom etru, govore u prilog tezi da je svet na početku treće decenije dvadeset i prvog veka, mesto značajno opasnije nego što je to bilo samo deceniju pre. Pod tim se ne misli samo na aktuelizaciju takozvanih mekih pretnji bezbednosti – terorizma, organizovanog kriminala, migracija, klimatskih promena i sličnog, već i na rekonstituisanje moći država baziranih na vojnim snagama i sistemima naoružanja.

Da u tome ima istine, dovoljno je prelistati vojne budžete najmoćnijih država sveta, čiji rast iz godine u godinu govori o tome da je na delu nova trka u naoružanju, s tim što participanti više nisu dva ideološki suprostavljena bloka, već država koje manje-više sprovode istu ekonomsku politiku neoliberalnog tržišnog fundamentalizma.

Dakle, ne bi bilo opravdano reći da su trzavice između Zapada (SAD, Velike Britanije, čeonih zemalja Evropske unije) i Istoka (pre svega, Rusije, Kine i Irana), dominantno ideološke prirode. Sporovi su pre geopolitički – više učesnika u igri na “velikoj šahovskoj tabli” (kako bi rekao Bžežinski), žele za sebe što veće “parče kolača”.

Danas je, u većoj meri nego pre deset ili dvadeset godina, očigledno da planetarni tokovi nisu pod suverenom dominacijom jedne države – Amerike. Svet se promenio, Sva ta dešavanja na “najvišem nivou”, po vertikali, utiču i na dešavanja u regionima. Pod
zaštitom ili sponzorstvom ove ili one velike sile, male države traže svoje mesto u geopolitičkom poretku, kako na svetskom, tako i na lokalnom nivou, formirajući vlastito viđenje odnosa snaga, te kreirajući vlastitu spoljnu i bezbednosnu politiku. Tu spada i naša zemlja.

Slučaj Srbije

Srbija se, poslednjih dvadesetak godina, (deklarativno) nalazi na evropskom kursu, pri čemu se članstvo u Evropskoj uniji, od strane prethodne i sadašnje vlasti, promovisalo kao cilj od strateškog značaja za Srbiju.

Na tom putu, Srbija je ispunila brojne zahteve, kako bi se svrstala u red “poželjnih zemalja” – otvorila je tržište za priliv stranog kapitala, prilagođavala je zakonodavstvo, reformisala (sa većim ili manjim uspehom), gotovo sve društvene podsisteme (obrazovanje, zdravstvo, vojsku…), sve u cilju približavanju “svetom trojstvu” na kojem počiva identitet EU – zajednička ekonomska, spoljna i bezbednosna politika.

Dok se po pitanju prvog stuba, radilo i radi punom parom (na radost krupnog kapitala, mahom, stranog), primetan je zastoj kada se govori o uniformnoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. To i ne treba da čudi – od Srbije se traži priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, uvođenje sankcija Rusiji i tome slično.

Trenutno shvatanje je, da takvi potezi narušavaju vitalne državne interese, te da predstavljaju nešto preko čega ne treba preći.

“Vojna neutralnost”

Problem srpskog javnog diskursa je što se stvari, slučajno ili namerno, nazivaju pogrešnim imenima. Odličan primer za tako nešto jeste, godinama već, ponavljana teza o “vojnoj neutralnosti” Srbije.

Institut vojne neutralnosti je kategorija međunarodnog javnog prava i ona podrazumeva čitav niz prava i obaveza propisanih međunarodnim konvencijama, kojima podleže država kojoj se garantuje neutralnost, a koja se tiču zabrane članstva u vojnim savezima, pružanja vojne pomoći stranama u sukobu, upotrebe teritorije za vojna dejstva, transport i tome slično.

Ono što je ključno u stanju vojne neutralnosti države, jeste garancija drugih zemalja, pre svega, velikih sila, koje neku državu priznaju kao vojno neutralnu, te sklapaju međunarodni ugovor tim povodom. Dobar primer je Austrija, ili, recimo, Švajcarska, koja je status vojno neutralne dobila nakon Bečkog kongresa 1815. godine.

Na osnovu rečenog, jasno je da Srbija nikako ne može biti vojno neutralna država, jer njenu vojnu neutralnost nisu priznale druge države, vojni savezi, a pre svega, velike sile (SAD, Kina, Rusija…). Zbog toga, Srbija može jedino unilateralno doneti odluku da bude vojno nesvrstana, što nije pandan (iako se laicima tako čini), vojnoj neutralnosti.

Čak i tako, primetno je približavanje NATO standardima, što kroz učestvovanje u Partnerstvu za mir, individualnim paketima saradnje, vojnim vežbama sa NATO snagama (kojih ima značajno više nego sa ruskim i kineskim armijama, samo što se o njima ne piše na podjednako pompezan način), što kroz reformu sistema odbrane sredinom 2000-tih i profesionalizaciju vojske.

Uzimajući u obzir takav karakter (potencijalno neprijateljskog) okruženja, koncept totalne
odbrane koji Srbija planira da sprovede, u nedostatku jakih ne-NATO partnera, koji to (partneri) postaju samo uz potpisivanje pravno obavezujućih sporazuma, može naići na potencijalno ozbiljne probleme u samostalnom suprotstavljanju Alijansi oslanjanjem samo na sopstvene snage.

U slučaju da u nekom trenutku u budućnosti, situacija eskalira, naša zemlja može biti
ostavljena na cedilu ukoliko Kina i Rusija ne budu bile voljne da troše ogromne materijalne i ljudske resurse da bi branile ovo područje. Tada bi, ne prvi put u istoriji, bili u ozbiljnom
problemu.

Uslovi za vraćanje vojnog roka

Prema postojećim pravnim aktima, vojna obaveza se reguliše Zakonom o vojnoj, radnoj i
materijalnoj obavezi, po kome se, od 2011. godine, vojska služi na dobrovoljnoj osnovi. Obaveza služenja vojnog roka nije ukinuta, već suspendovana, što u velikoj meri olakšava sprovođenje normativnih pretpostavki da se reguliše ova oblast (nije neophodno usvajanje novog zakona).

S druge strane, obezbeđivanje materijalnih pretpostavki je nešto drugo – novca za kasarne,
opremu, oficire, podoficire i vojnike, naoružanje, hranu, ogrev, pomoćno osoblje… Takođe,
interesantno je pitanje koji će način finansiranja ovog skupog projekta država odabrati – da li će to biti putem zaduživanja, povećanja poreza ili na neki treći način. Svakako o tome javnost mora da bude obaveštena.

Dalje, ono što bi trebalo da bude prvi korak, a u ovom tekstu se, ne slučajno, navodi na kraju, jeste ostvarenje širih društvenih pretpostavki. Pre svega, tu se misli na studiozno proučavanje i debatovanje o ovom pitanju sa intelektualcima iz korpusa bezbednosnih, vojnih, socioloških, ekonomskih i drugih relevantnih nauka, kroz organizaciju serije sastanaka na kojima bi se ozbiljno razmatralo ovo pitanje.

Ovakve odluke ne smeju da budu donete na nivou nosilaca vlasti, bez prethodne konsultacije sa autoritetima iz predmetnih oblasti, jer nosioci vlasti nisu kompetentni da o tome sude.

Iz ugla pojedinca…

Govoriti o pojedinačnoj prizmi kroz koju se gleda na vraćanje obaveznog služenja vojnog roka, skoro je bespredmetno, jer, kako to naš narod voli da kaže, “trista ljudi, trista ćudi”. Pogled na državu, vojsku, kao i na sve drugo, zavisi od vrednosnog sitema koji zastupa, u koji veruje i kome je bio izložen, svako od nas.

Oni koji podržavaju ovu ideju, u služenju vojske će pronalaziti izazov, put u sticanje novih
znanja, iskustava, drugarstava, akt patriotizma, možda i prestiža. Ovi drugi, u prinudnoj vojnoj obavezi mogu videti pretnju. Ne po život, ali po slobodu, svakako.

Dalje, tu je neminovnost “zamrzavanja” svih ostalih životnih planova na određeni period –
školovanja, usavršavanja, profesionalnog napredovanja, zaposlenja i tome slično. Polugodišnje odsustvo će neminovno uticati na prekid ili značajno unazađivanje poslovnog uspona, što će dovesti do toga da veliki broj ljudi bude vraćen na početak. Taj ljudski faktor je podjednako bitan u razumevanju kompleksnosti čitave ove problematike.

Dok je, s jedne strane, neophodno doktrinu totalne odbrane objektivizovati vraćanjem obaveznog služenja vojnog roka i uvođenjem predmeta Odbrana i zaštita u školski plan i program, na pojedinačnom nivou ove mere se mogu učiniti retrogradnim.