Izložbom Pozorište u vremenu svakom u beogradskom Etnografskom muzeju počinje obeležavanje 100 godina postojanja Udruženja dramskih umetnika Srbije. Istim povodom ulice Beograda i gradova širom Srbije krasiće fotografije bardova glumišta i ljudi koji su pisali istoriju pozorišta, a 70 poznatih ličnosti našeg teatra gledaće nas sa 120 lokacija.
– Prvo udruženje osnovano je 1919. godine u Beogradu, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Tragali smo dugo za fotografijama, nismo želeli da budu kao sa čitulja, pa svaka ima umetnički sadržaj. Rešili smo da ovako obeležimo veliki jubilej. Narod koji ne podržava svoje pozorište je mrtav. Lorka tu nije mislio na narod, već na one koji vode narod, a pozorišni su ljudi nedvosmisleno uz svoj narod. Lično mislim da su pozorišni ljudi više podržavali narod nego obrnuto i u toj izložbi se vidi ta borba da opstanu, da se prihvate kao vrlo značajan element društva. Pozorišna umetnost najbolje odražava duhovnost svog naroda i utiče na svest i duhovnost svog roda. Borili su se, organizovali su se da imaju svoju svojinu, koja im je bila kasnije oduzeta, obezbeđivali su svoje penzionere da ne odu gladni u grob, što se danas dešava. Imali su sjajnu viziju svoje misije. I dan-danas se boje onog što se dešava – kaže Voja Brajović, predsednik Udruženja dramskih umetnika.
Glumac ističe da je udruženje nastalo u egzilu i da su glumci zajedno sa vojskom proterani iz zemlje, a vratili se kao pobednici.
– Novi sistem je nastao posle 1945. godine. Nakon Drugog svetskog rata ubijani su glumci koji su igrali za vreme okupacije. Danas, možda neopravdano, postoji uverenje da nema slobode i strah od toga šta se može reći. Mora da se shvati da je kultura nešto što uzdiže svaki narod, nešto što je najbolje oružje jedne države. Čuo sam da ne postoji nijedan pisani dokument o zabrani predstave, nego su bili ljudi prisiljavani na tzv. samocenzuru, da su oni bili ti koji su skidali svoje predstave. A 90-te godine su bile takve da političari nisu smeli da uđu u pozorište, jer bi se osetili prozvanim, jer je pozorište bilo angažovano do te mere da se svest o onome šta se dešava jasno prepoznaje predstavom koja se igra. I onda za razliku od ranijih godina kada su predstave zabranjivane, ovde nisu smeli da uđu u teatar. Plašili su se i to je bio jedan od najsvetlijih delova pozorišnog stvaralaštva.
Kultura prezentuje državu
Brajović ističe da je istina da je tih 50- ih godina naša država bila na ivici da bude banana država i odbačena od Zapada i Istoka.
– Onda su neki mladi ljudi uspeli da nagovore tadašnjeg vođu da se kulturom i umetnošću država prezentuje. U pozorištu su se dešavale praizvedbe najznačajnijih dramskih pisaca, Sartra, Tenesi Vilijamsa, prvi put baš u Beogradu, pa zatim “Kosa”. Mi smo bili druga u svetu produkcija u svetu muzike. Onda su se uplašili da je to previše slobode, jer se mi uvek plašimo previše slobode i skloni smo da budemo više oni koji se plaše, da naša sudbina nije u našim rukama, a jeste – kaže Brajović.
On je pomenuo da je logo UDUS-a stilizovani Arlekin, jer je samo luda ta koja ima hrabrosti da gospodaru kaže istinu, a pozorište mora da bude hrabro, makar i koristilo masku.
Dva Dobričina prstena
Na izložbi Pozorište u vremenu svakom, publika će ekskluzivno moći da vidi dva prstena Dobrice Milutinovića.
– Oba originala će biti u vitrini. Duga je priča zašto ima dva prstena, ali i tu priču ćete čuti. Dobro nam došli – objasnila je autorka izložbe Mirjana Odavić.
