U nastavku od prošlog meseca pišemo o tome koliko je važno da vodimo računa o sebi, da se ne oslanjamo samo na institucije, državu, na druge.
Takođe je veoma važno da vodimo računa o našoj usklađenosti sa prirodom, da ne odbacujemo nepoznato, te da se fokusiramo na to da se osećamo dobro.
Stres je problem
Ljudi oboljevaju velikim delom zbog stresa i načina života, načina ishrane, nezdrave okoline, načina razmišljanja, toksičnih odnosa, zbog raznih poniženja, jednom rečju, zbog okruženja u kome se kreću.
Telo kao emocionalni filter reaguje tako da se razboli. I koje je rešenje? Operacije? Terapije? Nije.
Operacije i terapije otklone bolest, ali da li je eliminišu zavisi od nečeg drugog. Naime, ako se bolest doživi kao signal da se probudimo, znak kojim nam naše telo poručuje da moramo da menjamo način života, onda je operacija uspešna.
Ako, s druge strane, nakon operacije i terapije nastavimo da živimo na isti način kao i pre toga, onda se bolest naprosto vraća jer nisu otklonjeni stvarni uzroci njenog nastanka već je, nažalost samo privremeno, eliminisana manifestacija bolesti u telu.
Uzroci, simptomi i posledice
Imajte na umu da ne mešate stvarne uzroke, simptome i posledice. Kada eliminišete uzroke, onda manifestacija ne može biti ista.
Bolest je vezana za ličnost, dakle kada promenite svoj život, navike, razmišljanja, okruženje, emocionalne reakcije na okruženje, bolest nestaje kao rukom odnesena.
Duše sa telima
Duhovni deo je takođe važan,jer mi smo pre svega duše sa telima, a ne tela sa dušama, bez obzira da li smo religiozni, pobožni ili nismo.
Možda u sledećojpriči, kojusamviše puta čuo, pronađeteodgovornamnogapitanja.
Blizanci
U majčinoj utrobi razgovaraju, još nerođeni, blizanci. Jedan od njih veruje da postoji život nakon rođenja, a drugi ne veruje.
– Veruješ li u život posle rođenja? – pita prvi.
– Pa naravno! Svima je jasno da postoji život posle rođenja. Mi smo ovde samo da bismo postali dovoljno snažni i da bismo se pripremili za ono što nas kasnije čeka – odgovori drugi.
– Ma, to je glupost! Nikakav život posle rođenja niti postoji, niti može postojati! Ti si blesav. Ha, ha, možeš misliti kako bi taj život uopšte mogao da izgleda? – nastavlja neverujući brat blizanac.
– Ne znam baš sve pojedinosti, ali verujem da će tamo biti više svetlosti, i da ćemo možda sami hodati i svojim ustima jesti.
– Kakva besmislica! Nema šanse da sami hodamo i svojim ustima jedemo. To bi bilo zaista smešno! Nema života posle rođenja. Pa, mi imamo pupčanu vrpcu koja nas hrani. U stvari, naš život je pupčana vrpca koju, evo, vidiš i možeš opipati, iinače previše je kratka.
– A, ja sam siguran da ima takvog života. Samo što će sve biti malo drugačije, nego što je sada.
– Ali, niko se otuda nije vratio! Život se jednostavno završava rađanjem, odnosno rađanje je naš konačni kraj. I uopšte rečeno život – to ti je samo ogromno mučenje u tami, kao što i sam možeš da vidiš.
– Ne i ne! Stvarno te volim kao brata, ali se ne slažem s tobom. Ne znam tačno kako ćei zgledati naš život posle rođenja, ali, u svakom slučaju, znam da ćemo videti mamu i da će se ona pobrinuti za nas.
– Mamu!? Ti si stvarno potpuno blesav. Zar zaista veruješ u mamu? Ma, gde se to ona nalazi, molim te lepo, ajde mi je pokaži?
– Ona je svuda i u svemu oko nas. Mi u njoj prebivamo. Zahvaljujući njoj krećemo se i živimo. Bez nje mi jednostavno ne možemo postojati.
– E, to je sad stvarno teška glupost! Ja nisam video nikakvu mamu. Očigledno je da ne postoji.
– Ne mogu se s tim složiti. Jer, ponekad kada sve naokolo utihne, čujem je kako pevuši i osećam kako posmatra i prisluškuje ovaj naš mračni svet. Zaista verujem da ću jednog dana videti njeno lice.
