Ove reči mogu izgovoriti brojni srpski dijasporci zadovoljni što među njima postoji neko ko će ih organizovati, pogurati, povesti, na primer – u Narodnu skupštinu Francuske”. Iskreno, malo ko od Francuza (ne ubrajajući poslanike) može prošetati prostorijama u kojima se gradi narodna pravda, obići sale, saslušati priču o istorijatu ovog zdanja, a eto, probe radi, sesti i u udobnu bordo fotelju koja u političkom životu može biti užarena, kao i zaleđena. Sve je tu po volji naroda, mada, iskreno, desi se i ponešto zakulisno, “zidovi imaju uši”, ali se o tome ne priča.
Naredni redovi posvećeni su Goranu Radovanoviću, 46-godišnjaku rođenom u Sansu, 130 km udaljenom od Pariza.
– Sve godine dosadašnjeg života provodio sam u Sansu, samo sam na odsluženje vojnog roka išao u Srbiju – obe konstatacije izgovara sa ponosom.
Narastao je do dvometraša i, za čudo, visinu, nekarakterističnu za Francuze (a Francuz je, kao i Srbin) uskratio je košarci, jednostavno, nije dvojnik Jokićev. Zato Goran, kao i svi mi, može ubrzano razgovarati na temu Novaka, uh, mnogo ga je pogodila australijska nepravda!
Lobiranje za otadžbinu
Po zanimanju šef gradilišta, duži niz godina Goran je dijasporski aktivista. Iako je od 2014. predsednik udruženja Šumadija i godi mu što je u ovom gradiću predstavnik stotinjak zemljaka, on veoma rado nabraja prethodnike, čelnike ovdašnje srpske zajednice:
– Mirko Savović je lidersku ulogu obavljao četvrt veka, pre njega Dragan Savović, još ranije danas pokojni Miladin Nikolić i kao osnivač Šumadije Radisav Radojković. A koliko imamo članova? Niko ne plaća članarinu, znači da su članovi svi srpski žitelji Sansa.
Dokazano je, predsednik Goran voli da organizuje tokove u pravcu, kako kaže, “bliskosti Srbije i Francuske”, pa od 2018. godine mališane ili odrasle vodi u Narodnu skupštinu Francuske.
– Imao sam sreću da 2017. godine upoznam Živku Park (37), narodnu poslanicu u Skupštini Francuske, istovremeno i predsednicu Grupe francusko-srpskog prijateljstva. Sprijateljili smo se i – eto Srba na mestu gde se donosi Ustav, zakon, budžet, završni račun, plan razvoja, poslovnik, deklaracija, rezolucija, gde se bira i razrešava vlada, sudije, mandati, guverner banke, zaštitnik građana, sve što nam gradi život i bez čega uređeno društvo ne bi opstalo – nabraja Goran.
Četiri puta je “turistički” prokrstario Narodnom skupštinom, ove godine je posebnu pozivnicu uputio Branislavi Bečanović i Anđelki Šimšić, konzulkama iz Pariza i Strazbura.
– Uvek je zadovoljstvo da se nađem na mestu gde se odlučuje o svemu što utiče na naš svakodnevni život. Za decu sam se odlučio sa namerom da ih zainteresujem za politički život i sve što ga prati, a smatraću da sam uspeo ukoliko se i samo jedno od ove dece “upeca” u savremeni demokratski život Francuske. Ja želim da u rasejanju uspešno lobiramo za Srbiju i naš narod. Kad smo u politici, kad nam je to poziv kao Živki, znaćemo da smo uspeli kao produžena ruka matice. Treba videti sa koliko znanja i ljubavi (u to se nedavno osvedočio i Nikola Selaković, ministar spoljnih poslova Srbije) Živka obrazlaže koncept demokratije. Problem je što mi sedimo pred TV ekranom ili u kafani i samo osuđujemo, a ne uključujemo se u filantropiju.
Deca govore maternji
Sve što je naučio, Goran naglašava, duguje roditeljiima, majci Milijani i 2011. godine preminulom ocu Dragoslavu. A sve naučeno, sa suprugom Svetlanom, poreklom iz Liječe Polja iz opštine Banjaluka, prenosi na naslednike Anastasiju (20), Nemanju (15) i Tijanu (13).
– Mi smo kod kuće od glave do pete Srbi. Govorimo srpski. Jasno mi je da su deca u francuskom okruženju, da im je lakše da iz “džepa” izvuku francuski jezik, ali su i oni shvatili da kad ih nešto upitam i odgovore na francuskom, ja se pravim da ne razumem. Neka se trude, moraju prihvatiti da je maternji jezik naš koren. S druge strane, ukoliko treba da savladaju, na primer, lekciju iz matematike, tada im pomažem na francuskom, jer znam da su im u školi svi profesori Francuzi.
U Sansu, takoreći, oduvek, radi škola na srpskom jeziku. I Goran je, svojevremeno, tu dokrajčio sve razrede, a u svojoj današnjici upire svom snagom da se, na čelu sa učiteljicom Ljiljanom Simić, množe đaci, sad ih je dvadesetak.
– Od osam do 17 sati u školama pohađaju redovnu nastavu, a subotom sednu pred ekran i, naterani koronom, ZOOM aplikacijama odrađuju časove na srpskom jeziku. Veoma dobro funkcioniše, što odgovara i roditeljima, jer su u svakom trenutku svedoci napretka.
U ovoj priči, ono što se obavezno treba istaći je da je urodio plodom Goranov trud za što uspešniju integraciju Srba na francuskom tlu: 2020. godine izabran je za narodnog poslanika u Skupštini Sansa i – veoma je uvažavan.
Za sve učinjeno, bravo, Gorane, matici su potrebni takvi izdanci srpskog naroda! A i kad si ispravan i “čovek na mestu”, lako je reći:
– Sve volim i poštujem, a svoje najviše.
Prevodilac na venčanju
Pre nekoliko dana Goran je, volonterski, što često čini, u Opštini Sansa obavio slatki zadatak:
– Bio sam tumač, prevodilac, tokom venčanja meštanke Marine Simić (20) i Dragoslava Jevđenijevića (27) iz Stragara. Bilo je prijatno.
Večni ožiljci
– Iako sam bio mlad nisam mogao da podnesem ožiljke koje su mi, satanišući nas, naneli devedesetih godina. Ti ožiljci su večni, ali se mora prihvatiti da ništa nije večno. Proći će godine, smatram da što nas je u rasejanju više u politici, kao pripadnici svog naroda imaćemo veći uticaj. Kako da to oslikam? Kao reku. Uzvodno i uz kontra struje se teško pliva, stojiš u mestu. Mi bismo da kritikujemo i u mestu stojimo, a morali bismo zakoračiti i ići napred. Hteli – ne hteli, odnosi se menjaju – priča Goran.
Zasluženo odličje
Tokom nedavne devedesetominutne posete Narodnoj skupštini, pred prisutnim zemljacima konzulkom Branislavom Bečanović, Bojanom Stefanović, Sašom Pešićem, Stanom Bilbijom, Majom Nikolić, Anastasijom i Mirjanom Karan, Slobodanom Jankovićem, Sužanom Reljić, Čedomirom Krasnićem i njegovim sinom, najmlađim “parlamentarcem” petogodišnjim Konstantinom, Goran Radovanović i Živka Park doživeli su neočekivano iznenađenje, zbog kojeg su i suzicu pustili.
– Anđelka Šimšić, konzulka iz Strazbura, poklonila nam je po knjigu “Francuska i Srbija: vekovi prijateljstva” autora dr Aleksis Truda i po medalju, zlatnu kovanicu sa likovima heroine Milunke Savić i vojvode Živojina Mišića. Sav sam se naježio, to je prvi put da me neko nagradi za sav dosadašnji trud. Zahvalan sam joj, svima sam zahvalan. Dobri smo mi ljudi. Dodao bih: ja sam odmah medalju posvetio mom pokojnom ocu Dragoslavu, jer da me roditelji nisu tako vaspitali, ne bih postao ovakav kakav sam – dete Srbije.
