Ljubazni domaćini u Kakovu, metohu manastira Hilandar, dočekali su grupu iz Srbije sa osmehom dobrodošlice, obradovali im se kao najdražim gostima i ispričali im priču o nastanku Kakova. Dokumenti kažu da je to imanje manastiru Hilandar darovao nekakav turski paša u znak zahvalnosti za rođenje jedinog sina.
Legenda o paši
Paša je imao sve, jedino decu, kao najveći dar Božji, nije imao. Svoje breme tuge sa sobom je nosio svuda i pokazivao ga svima. Išao je od hećima, do hećima, menjao hodže, posećivao proročice. Već je počeo da gubi nadu i da se miri sa sudbinom, kada je sasvim slučajno, naišao na jednog prosjaka.
“Čestiti pašo! Postoji srpski manastir na Svetoj Gori i čudotvorna loza, starija od svih nas i donosi plodove, koji u ovakvim slučajevima pomažu. Manastir se zove Hilandar. Ako ni posle toga ne bude ništa, onda je volja Alahova da svetla pašinica i ti, čestiti pašo, ostanete u starosti sami!”- reče mu prosjak sav u ritama i velikim belim pramenom na čelu. Paša je znao da se prosjak ne igra svojom glavom, i ne stavlja so na njegovu ljutu ranu, pa je odmah krenuo na Svetu Goru. Zakleo se da će, ukoliko ga Gospod i Sveti Simeon načine ocem, i ako bude sin, kad mladić napuni 18 godina, sina dovesti u manastir, da služi Gospodu. Tako je i bilo. Međutim, kako mladić nije imao bradu, a bez nje ne može biti monah, monasi rekoše paši da ga Gospod na taj način razrešava zakletve.
Niko nije bio srećniji od paše i pašinice, koji manastiru Hilandar darovaše ogromno imanje. Turaka u Grčkoj odavno nema, ali je ostalo veliko imanje Kakovo, poznato i pod imenom Milo Arsenica, kao metoh manastiru Hilandar, zahvaljujući volji Gospodnjoj i čudotvornoj moći blagorodne loze Svetog Simeona.
Nebeski grad
Svaki poklonik pre nego stupi nogom na Svetu Goru, nađe se u Uranopolisu, maloj luci na Egejskom moru, prepoznatljivoj po velikoj odbrambenoj kuli, koju ovde nazivaju pirg, dok Uranopolis na grčkom znači “nebeski grad”.
“Duž glavne saobraćajnice, koja na bezbednom odstojanju prati morsku obalu, u lepim niskim radnjama, tiskaju se mnogobrojni turisti, raspitujući se o poreklu ikona, brojanica, krstova, kandila, tamjana, kadionica, svećnjaka i sveća. Vešti trgovci nude suvenire iz Hilandara, Zografa, Esfingena, Pantalejmona, Skita Svetog Andreja Prvozvanog, prema tome da li čuju srpski, bugarski, grčki ili ruski jezik, nudeći pisano uverenje, koje se dodatno plaća. Tako je Uranopolis postao izlog u kom se čuvaju i pokazuju rukotvorine vrednih svetogorskih monaha. Zahvaljujući svom geografskom položaju u odnosu na Svetu Goru, ovde turistička sezona traje duže nego u ostalim grčkim gradovima… Već ovde, u predvorju Svete Gore, vidljivo je odsustvo ženske čeljadi što pokazuje da su ovdašnji turisti većinom poklonici, koji se spremaju da se prvim trajektom ili gliserom otisnu na Svetu Goru”, zabeležio je general Đošan svoje utiske iz Uranopolisa.
Putovanje u Nikeju
Grad Uranopolis za pravoslavne Srbe ima istorijski značaj. Odavde se, sišavši sa Svete Gore, Sveti Sava ukrcao na mletačku lađu, na svom putu u Nikeju. Krenuo je na dugo i u tajnosti pripremano putovanje. Nije putovao sam, jer ni u mirnija vremena, mnogo manje važne ličnosti nisu putovale same.
“Na toj lađi se samo Božjom promisli spasila Smilja, srpska devojčica, koju je pijani otac zajedno sa kozama prodao bogatom dubrovačkom gosparu. Samo ju je Božje proviđenje navelo da uskoči na slučajno usidrenu lađu, u Raguzi i spasi se od pohotnog a iznemoglog starca… I sve što je gospodar više iznemogao, njegova pohota je veća i pakosnija, u što smo se uverili nakon pogubne odluke da se po svaku cenu privijemo uz tu, gosparsku, katoličku Evropu. U tom trenutku, nagon Evrope za mučenje i zlostavljanje je postao očigledan i opipljiv. Poput pijanog Smiljinog oca, pohlepni su nas prodali onom ko nas očima ne može gledati. Ne od juče ili prekjuče, već od subote 16. juna 1054. godine, kada su izaslanici pape Lava IX pred oltarom Svete Sofije u Konstantinopolju bacili anatemu na pravoslavlje.”
Pristanište
Skoro svaki manastir na Svetoj Gori ima svoje pristanište ili arsanu kako ih Grci nazivaju. Pristanište manastira Hilandar je Jovanica, sa jednim uređenim betonskim dokom i nepokretnom lučkom dizalicom za manje terete. Malo dalje je novoizgrađeni restoran sa posnim jelima, tek toliko da se putnici mogu okrepiti čekajući trajekt ili mali brodić koji saobraća po redu plovidbe, koji uveliko zavisi od vremenskih prilika.
