U izveštaju Vodafona se navodi da većina država obaveštava ovu firmu i traži njenu saradnju kad treba nadgledati razgovore i mejlove korisnika, ali da su vlade najmanje šest zemalja dale svojim tajnim službama ovlašćenja direktnog pristupa.
Vodafon nije direktno identifikovao zemlje čije vlade nadgledaju njegovu korisničku mrežu, ali je izveštaj ipak pružio neke tragove.
U indeksu dokumenta koji ima 88 strana otkriva se da pet zemalja – Albanija, Egipat, Mađarska, Irska i Katar – imaju propise koji omogućavaju vlastima tih zemalja da traže neograničen pristup.
Svojim ne baš preciznim rečnikom, izveštaj takođe ukazuje da slična ovlašćenja postoje u Indiji i Velikoj Britaniji.
Kako Vodafon navodi, u suviše mnogo slučajeva vlade kriju i od kompanije i od najšire javnosti šta se dešava, pošto im zakoni eksplicitno zabranjuju da otkriju bilo šta o svom elektronskom nadziranju građana.
Irska je, na primer, odbila da otkrije Vodafonu bilo kakav detalj o tome kako njena policija pristupa bežičnoj i internetskoj mreži ove kompanije.
Situaciju dodatno komplikuje činjenica da irski zakoni o telekomunikacijama potiču iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, kada su mobilni telefoni i elektronska pošta još bili u povoju.
Irska brani potrebu za elektronskim nadzorom – borbom protiv ostataka Irske republikanske armije i kriminalong podzemlja.
Međutim, borci za ljudska prava kritikuju irsku vladu za "pravnu lenjost" kada treba prilagođavati zakone novim vremenima i tehnološkim inovacijama.
