Svake godine kada se naš premijer, ministri, ekonomski eksperti i biznismeni okupe na Kopaoniku, oni se iz petnih žila potrude da pokažu i dokažu da Njegoš nije imao pravo kada je napisao stihove po kojima ko na brdu ako i malo stoji više vidi nego onaj pod brdom. Naši ministri i viđeni ekonomski stručnjaci nemaju pojma o tome šta rade i kada su pod brdom ili na brdu. Ista meta isto odstojanje.
Vlada Srbije je po ko zna koji put pokazala da niti ima plan i program niti se tu zna ko šta radi i ko šta misli. Ko u klin, ko u ploču. To je jedna družina kojoj su mnogo važniji lični i partijski nego državni interesi.
Oni sadašnje teške ekonomske neprilike, za koje su direktno odgovorni, vide kao veliku šansu da uspostave neke lične i političke pozicije. Zauzimaju startne pozicije za izbore. Kao da je već ušao u predizbornu kampanju za osvajanje cenzusa, Mlađan Dinkić obećava svim građanima kredite od 300.000 dinara za koje će država plaćati bankama kamate u prvoj godini. Obećava i povećanje plata i penzija na jesen.
Čovek je prosto neumoran sa svojim lažnim obećanjima i predlozima koji direktno razaraju srpsku ekonomiju. Istovremeno se ministarka finasija tome protivi i pominje povećanje PDV-a i poresko rasterećenje plata, guverner Jelašić je čak pominjao i pretio "grčkim scenarijem"!
Što se srpskih privrednika, kapitalista i tajkuna tiče, njihova situacija je plastično opisana u jednim novinama pod zbirnim naslovom: "Tajkuni ne spavaju noću zbog krize".
Posebno treba istaći da je ovakvo stanje naših tajkuna izazvalo veliko saučestvovanje i razumevanje nezaposlenih i otpuštenih radnika koji ne mogu da spavaju, ali od gladi. Na osnovu svih tih dešavanja na Kopaoniku, predstavnik Svetske banke Sajmon Grej je zaključio da je u Srbiji reč o "neusklađenosti različitih strategija i mnoštu suprotstavljenih ciljeva, kao i manjku kapaciteta za primenu i realizaciju određenih projekata". Reče tako ovaj čovek sve najgore o nama, ali na fin način.
Saznali smo dakle da Vlada, a posebno njen predsednik, ne zna šta da radi i da među ministrima nema ni minimuma bilo kakvog razumevanja ili usaglašenog timskog rada. Od njih se ništa dobro ne može očekivati. Država Srbija se ponaša kao firma koja konkuriše srpskoj privredi.
Ona je najveći poslodavac zahvaljujući činovnicima i svima koji se nalaze na budžetskom finansiranju. Ona je vlasnik javnih preduzeća i gazda svim tamo uposlenim. U javnim preduzećima se, inače, zapošljava po partijskoj pripadnosti. Država duguje preduzećima u Srbiji oko 150 milijardi dinara koje bi morala da plati i da nastavi da uredno servisira dugove i da tako oživljava privredu i rešava problem likvidnosti.
Umesto toga ona ne vraća dugove nego sama investira, i to po partijskom, a ne ekonomskom kriterijumu. Sada su naumili da po istom partijskom ključu ulažu i devizne rezerve na bi li sve što je generacijama stvarano u Srbiji načisto uludo spržili.
Država, recimo, ne podmiruje svoja dugovanja građevinskim firmama i onima koje se bave izgradnjom mostova i puteva. Tako ove firme bivaju uništavane i ostvaruju loše poslovne rezultate na osnovu kojih ne mogu da podižu kredite u bankama. Onda ta ista država želi da ulaže u javne radove, a pre svega izgradnju puteva. Objavljuje tendere koje ne mogu dobiti domaće firme jer ih je Vlada već gotovo uništila.
Tendere dobijaju strane firme koje onda ostavljaju mrvice našim preduzećima kao podizvođačima. Tako naša "pametna" vlada posluje favorizujući strane poslodavce a tobož brinući o domaćoj ekonomiji. U Srbiji se, primera radi, posle 40 godina, grade tri mosta i sva tri rade izvođači iz inostranstva.
Međutim, i tu je naša Vlada i naša ekonomska misao selektivna. Favorizacija stranog kapitalizma ne važi za kapital koji dolazi iz Rusije. On se diskriminiše. To je i nagnalo ambasadora u Rusije u Srbiji Aleksandra Konuzina da na osnovu loših iskustava upozori investitore iz Rusije da budu uzdržani i oprezni. Sasvim opravdano i tačno on kaže da se u Srbiji, zahvaljući razvaljenoj državi, ne zna šta prodavac prodaje niti se zna šta kupac kupuje.
Stanogradnja je u Srbiji, zahvaljujući zakonskim rešenjima ministra Dulića potpuno zaustavljena. Država počinje da primenjuje zakone retroaktivno, što se u civilizovanom svetu nikad ne radi. Tako se u Srbiju sve više uvlači potpuna pravna nesigurnost i pojačava ekonomska neizvesnost i najgore strepnje.
Vlada Srbije pored svih nevolja koje Srbija ima propušta da uradi i ono što joj je osnovna dužnost u tržišnoj privredi, a to je stvaranje stabilnih uslova za rad uz punu pravnu sigurnost. Naš ekonomski i pravni sistem sve više liči na neku komesarsku upravu sa velikim brojem različitih komesara. Na te komesare je na "Kopaonik biznis forumu" ili na "srpskom Davosu" podsećala sva ona bulumenta raspojasanih ministara koja ni u čemu međusobno nije saglasna.
Radnike na Kopaoniku niko nije ni pominjao.
