Vladiša Buzejić (50) iz sela Bukovska, nadomak Kučeva, otisnuo se u svet veoma mlad. Već trideset godina živi i radi u Italiji, u Lonigu, u blizini Vićence, ali se nije udaljio od svoje domovine. I dalje se oseća kao veliki rodoljub i čuvar tradicije, korena i prošlosti.
– Ja sam čisto vlaškog porekla, Vlah od oba roditelja, pravoslavne vere, tradicionalista, ne posećujem redovno crkvu, ali poštujem sve vernike. Učestvujem u očuvanje naše tradicije i kulture preko udruženja Vidovdan iz Vićence. Ponosan sam na to što dolazim iz zemlje kao što je Srbija, koja drži do pravoslavlja kao vere i poštuje mnogobrojne nacionalne manjine, njihovu kulturu, običaje i tradiciju. Moja porodica slavi slavu tri puta godišnje po vlaškim običajima, pravimo pomene mrtvima – daće, podrazumeva se da slavimo Uskrs i Božić. Naša brojna udruženja u Italiji slave krsno ime i tom prilikom posećuju crkvu u Vićenci. Mogu da primetim da ima mnogo vernika među Vlasima-Srbima, odnosno našim ljudima u rasejanju.
Vladiša ističe da mu je maternji jezik vlaški, a da je prve reči na srpskom jeziku izgovorio kad je pošao u osnovnu školu.
– Moji više od 200 godina žive u selu Bukovska. Ja sam prva generacija koja je napustila ognjište i krenula u svet. Ne znam tačno poreklo Vlaha, ali znam da smo veoma star narod. Jezik nam je sličan rumunskom, ali ne i istovetan; pominju nas i Albanci iz severnog dela; ima nas svuda po Balkanu, a mnogi poznati Srpski su vlaškog porekla. Najveći problem nas Vlaha iz Srbije i našeg kraja je što smo podeljeni oko mišljenja u vezi sa našem poreklom. Neki misle da smo Rumuni sa čim se apsolutno ne slažem. Postoji još jedan fenomen, odnosi se na mešovite brakove gde se deca stide da kažu da imaju vlaške krvi. To nikad neću razumeti.
Buzejić napominje da bi voleo da se na sledećem popisu stanovništva svi njegovi sunarodnici izjasne kao srpski državljani vlaškog porekla.
– Ne treba da se stidim toga. Običaje nam nisu ugasili ni Rimljani, ni Turci. Biće Vlaha i dalje, živeće oni i njihovi običaji, nošnja i tradicija, pomeni (pomane) i slave (praznjik). Postoje predlozi da bogosluženje bude na vlaškom jeziku. Slažem se u potpunosti, pošto je mnogo vernika Vlaha izrazilo želju da se liturgija obavlja na njihovom maternjem jeziku.
Veoma ga zabrinjava pokušaj rumunizacije Vlaha.
– Ta pojava me i plaši. Nažalost, neki Vlasi pozivaju rumunske popove na slavlja i krštenja verovatno i zbog neuređenog odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Mislim da naša država i crkva moraju time da se pozabave. Ponavljam, nismo Rumuni i ne želimo do da postanemo iako su pritisci od nekih pojedinaca sve intenzivniji. Na srpskoj državi i SPC je da odbrani naš identitet kao svoje bogatstvo. Kada se osvrnemo u prošlost i pogledamo ratove, vidimo da su Vlasi branili našu otadžbinu od Kosovskog boja do danas, rame uz rame s ostalim rodoljubima i borcima. I devedesetih godina, kada je država, odnosno otadžbina zvala, ja sam se odazvao, ne razmišljajući ni o čemu drugom nego o odbrani rodne grude. Iako sam imao samo 21 godinu, ja sam krenuo na branike domovine. Branio sam njene skute, da se pesnički izrazim, jer mi to nekako najlepše zvuči – završava ispovest Vladiša Buzejić, član Upravnog odbora udruženja Vidovdan iz Vićence.
Prvi gost – pop
U rodnoj kući u selu Bukovska Vladišini roditelji slave slavu.
– Kada bude došlo vreme za to, ja ću preuzeti sve te običaje. Mi Vlasi se razlikujemo od Srba po tome što se prvi gost koji dođe na slavu imenuje kao pop i zajedno sa domaćinom seče kolač. Tako se radi odvajkada, a kad je reč o sahranama, zove se sveštenik na opelo.
Folklorna riznica
Vladiša je aktivan u Vidovdanu koje uspostavlja čvrste spone sa domaćinima Italijanima.
– Većina članova je iz našeg, homoljskog kraja. Što se folklora tiče, najviše radimo na vlaškim spletovima. Nema jednog ozbiljnog kulturno-umetničkog društva u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji koji na svom repertoaru nema Vlaške igre.
Priča o magiji
Vladiša Buzejić ističe da mu smeta jedna pojava:
– Žao mi je što nas povezuju isključivo sa vlaškom magijom. Vlaška tradicija je bogata i, nažalost, malo poznata. Kada smo 1986. godine gostovali u Beogradu, na promociji “Homoljskih motiva”, kad su nas domaćini videli u nošnjama, mnogi nisu znali ko smo i odakle. Ipak, naše generacije, bez obzira na to gde žive, drže do sebe i svojih običaja, pokušavajući da to prenesu na svoje potomke.
