Prošlo je nešto više od deset godina otkako je Vladimir Stojković izazvao jedan od najvećih fudbalskih potresa u Srbiji. Njegov dolazak u Partizan za mnoge je bio hrabar potez, za neke rizičan, a za pojedine sulud.
Malo ko je verovao da će preći liniju razdvajanja na Autokomandi, još je manje bilo onih koji su smatrali da će uspeti na crno-beloj strani Topčiderskog brda. Navijači iz Ljutice Bogdana mu nikada nisu oprostili prelazak u redove najljućeg rivala…
Uprkos svemu što se dešavalo u prethodnoj deceniji, iskusni čuvar mreže uspeo je ono što je u sportu najteže. Uspešno stoji između stativa, a odbranama i ponašanjem čini se da će trajati još dugo. Odlični golman uveliko “troši” drugi mandat u Partizanu, iako mu se čini kao da je tek godinu dana u Humskoj:
– Prošla je decenija, a kao da sam godinu dana u Partizanu. Tri i po godine u prvom mandatu su proletele, dok sam pečalbario održavao sam kontakt s klubom i gledao utakmice. Uvek sam bio na vezi sa Sašom Ilićem, a trenirao u Zemunelu, čekajući reprezentativna okupljanja. Toliko sam dobro prihvaćen, da sam posle nekoliko meseci od dolaska primetio vezanost za crno-bele. Poistovetio sam se s Partizanom i osećam pripadnost klubu.
Deo generacije zaražene “grobarstvom”
Početak u crno-belom dresu nije bio lak. Mnogi su sumnjali u vas?
– U delu javnosti je bilo nedoumica. Nikada se nisam poredio, niti imao nameru da pokažem da sam veći “grobar” od postojećih. Nije bilo potrebe. Kada ugledaš Sašu Ilića, shvatiš gde si došao. Ostali momci su me zavoleli zbog odnosa prema njima i klubu. Od prvog dana je, što se ekipe tiče, sve funkcionisalo fenomenalno. Ponekekad kroz šalu spomenu prošlost, ali suštinski sam postao “njihov”. Najdraže mi je što sam bio deo do srži grobarstvom ‘zaražene’ generacije, koju su činili Sale, Raća, Lola, Mare, Stefan, Iliev. Prihvatili su me zato što sam pošten. Želeo sam pristupom da nateram ljude da me poštuju i cene.
Kako ste uspeli da razuverite “neverne Tome”?
– Smatram da sam i one koji me ne priznaju “kupio” davanjem, htenjem i odnosom prema klubu. Siguran sam da sam u njihovim očima zaslužio poštovanje i osećaj pripadnosti. Svestan sam da nije moguće da te svaki navijač doživi kao svog. Sve zavisi kakvog ste karaktera i vaspitanja, da li ste u stanju da izdržite težinu grba. Ušao sam u grupu igrača spremnih da bezuslovno daju celog sebe pokazujući moralnu obavezu prema klubu, a dosta je takvih.
Potvrda kvaliteta i pripadnosti crno-belima usledila je 2013. kad je u izboru navijača dobio trofej za najboljeg klupskog igrača. Iste godine ste prvi put poneli i kapitensku traku koju vam je predao Saša Ilić?
– Poštovanje se zasluži radom, treningom, pristupom, odnosom i zalaganjem prema klubu i saigračima. Nisam tražio, niti potencirao da uzmem traku. Uvek sam bio za to da se dodeli nekom detetu Partizana, kako bi ostvario veću cenu, a klub više zaradio. To sam rekao i čelnicima u ekipi. Biti kapiten predstavlja obavezu i zadovoljstvo, ali mogu da budem vođa i bez trake na ruci.
Stanojević će vratiti titulu
S trenerom Stanojevićem sarađujete drugi put u Partizanu. Postoji li razlika između šefa struke od pre desetak godina i sada?
– U svakom poslu, ali i u privatnom životu, čovek napreduje i uči kroz iskustva koja je doživeo. Stanojević je tokom dugogodišnjeg rada mnoge stvari usavršio i podigao na viši nivo. Nisu to drastične promene, ali su značajne. On je i ranije bio izuzetan trener, ali je uneo promene na bolje. To je prirodno, jer se radi o posvećenom čoveku, koji teži uspehu ekipe, unapređuje sebe i igrače na svim nivoima. To je stručnjak koji ima harizmu i u stanju je da me ubedi da učinim nemoguće stvari na terenu.
Može li Partizan sa Stanojevićem, posle tri godine da vrati šampionski trofej u Humsku?
– Trenutno je ovo težak period za Partizan, ali se šef hrabro uhvatio posla. Nadam se da će sve biti kako treba. Verujem da će se kroz period koji sledi stvari okrenuti u našu korist i da ćemo osvojiti titulu. Ne kažem da je to odmah izvodljivo, pošto očigledno postoji neki period koji mora da prođe, ali se nadam da će to biti vrlo brzo. Ovo je proces u kome se stvara ono što svi željno očekujemo. Sve ide u dobrom smeru i ka višem cilju, od posvećenosti igrača na treninzima, do rezultata. Rastemo iz dana u dan kao tim, radna etika je na najvišem nivou i to u perspektivi mora da bude nagrađeno. Bio sam deo generacije koja je vladala srpskim fudbalom, ali sam spoznao i ružniju stranu, preživeo teške trenutke. Zato će, kada se osvoji, titula biti mnogo slađa.
Teško je fascinirati navijače Partizana
Navijači su nestrpljivi i željni trofeja?
– Njihove želje su razumljive, mada nekada, iz mnogo razloga, prevelike. Lepo je kad veruju u najviše ciljeve, time nam daju energiju. Ponekad se zbog toga javlja pritisak i nervoza, tako da je nemoguće zadovoljiti publiku. Teško je fascinirati navijače Partizana. Ako uđemo u Ligu Evrope, ili osvojimo Kup Srbije, to je već viđeno. Da ne ispadne da provociram, ali imamo dobar učinak i u večitim derbijima. Publici je potrebno nešto novo. Da bi se energija vratila, potrebno je da se osvoji titula, da se igraju kvalifikacije za Ligu šampiona, kako bi se krug zatvorio. Činimo sve što je u našoj moći, kao i u prethodne tri sezone, da to ostvarimo.
Poslednjih godina Partizan vrlo često pobeđuje Crvenu zvezdu, a već dugo nije šampion. Kako to objašnjavate?
– To je verovatno neki prirodni balans. U sportu respekt mora da postoji, jer kada se izgubi poštovanje prema protivniku, onda je motiv onog ko je potcenjen višestruko veći. Sve se to dugo akumulira, a zatim sledi ekspolozija. U nekoliko navrata pred meč brutalno smo omalovažavani izjavama da je pitanje koliko ćemo golova primiti i biti zgaženi. Derbi je takav meč gde od prvog susreta do danas ništa ne možetre da tvrdite sa sigurnošću. Mi smo takve “epitete” koristili kao “hranu” u minulih nekoliko utakmica i skor nije tako loš. Nadam se da će se nastaviti.
Derbi samo lakša utakmica
Kako pobediti tremu, strah u takvim duelima?
– Za mene je to jedna od lakših utakmica. Koliko god bila puna tenzija, za nju je najlakše “namestiti glavu”. Strah nivelišete motivacijom, a to pretvorite u odgovornost i konstantnost, kao najveći kvalitet. Derbi nikada ne može da izgubi na draži, čak i kad se igra bez publike. Ne bi mi dosadilo da pet puta na pripremama igram protiv crveno-belih. Lepše je takmičiti se s Crvenom zvezdom nego sa nekim drugim. Neophodno je doći u stanje da sve to posmatrate kao zadovoljstvo, a ne teret, onda u tome uživate. Mnogo igrača je talentom zaslužilo da budu akteri takve utakmice, ali malo njih je imalo sreću da stigne do glavne pozornice. Mi, koji smo uspeli, dobili smo veliku privilegiju. To je kao kada s voljenom osobom šetate Jelisejskim poljima.
Imate specifičan način pripreme za utakmicu?
– Mnogo čitam o psihologiji čoveka i imam neke metode kako se pripremam za mečeve. Isključim se i pokušavam da zamislim nekoliko situacija, slike u glavi koje želim da mi se dogode na utakmici, da prosto predvidim događaje. Nekada to traje i nekoliko dana pred susret. Koristim različitu literaturu u sklopu priprema. Vrhunski sportista mora da pokrije sve aspekte, ne samo na terenu, već i van njega, koji mu određuju i jasno definišu na šta da se fokusira. To je danas prava nauka, koja stalno napreduje.
Koliko dugo još planirate da budete na golu. Imate li planove šta ćete raditi po završetku karijere?
– Fizički se još osećam dominantno i verujem da ću još dugo braniti. Puštam stvari da idu svojim tokom, a forma i zdravstveno stanje su jedini parametri. Trenutno se odlično osećam i imam mnogo motiva da pokažem ono što treba. Zadovoljan sam onim što radim i lepo mi je. U nekoj budućnosti vidim sebe u trenerskom poslu, ili da se bavim sportskim pitanjima u nekom klubu. Ima još vremena do tada. Treba o svemu dobro da razmislim – zaključuje Stojković.
Stanković će ostvariti velike uspehe
Stojković je s trenerom Crvene zvezde dugo bio saigrač u reprezentaciji i očekuje od njega da napravi veliku trenersku karijeru:
– Deki mi je bio kapiten, odlično ga poznajem. Uporan je i posvećen poslu. Verujem da je taj kvalitet pretočio na tim koji vodi. Nisam upoznat s njegovim načinom rada jer to uvidite najviše kroz trening. Znam ga kao sjajnog igrača, a karakter sigurno nije promenio, ostao je isti. Ne sumnjam u njega kao trenera. Verujem da će napraviti nešto veliko u poslu koga se prihvatio.
Vanja Milinković-Savić najbolji srpski golman
Nekadašnji reprezentativac izneo je zanimljivo mišljenje o golmanima i ko je najbolji Srbin između stativa:
– Gledam na to iz nekog drugog ugla. Imamo dosta dobrih golmana. Sve su to sjajni momci i odlični čuvari mreža, koji imaju kontinuitet igranja u Evropi ili Superligi. Međutim, ako pričamo o reprezentativnom kalibru, to je nešto sasvim drugačije. Braniti za selekciju Srbije je velika odgovornost. Onaj ko dobije poverenje selektora mora da bude psihički stabilniji od ostalih igrača i da je ličnost za sebe. Kada sve to uzmem u obzir, u takvu ličnost najviše se uklapa Vanja Milinković-Savić.
Piksi je logičan izbor
Za reprezentativni uspeh Stojković smatra da je ključ u izboru pravog stručnjaka:
– Igrače Srbije mora da vodi neko s autoritetom, prema kome tim ima strahopoštovanje. Kad god smo otišli na veliko takmičenje, strateg je bio neko sa velikim imenom i karijerom. Nedavno Slavoljub Muslin, pre njega Radomir Antić, a ranije Ilija Petković i Vujadin Boškov. U suprotnom, igrači se postave iznad njega. Strani stručnjak nije rešenje jer ne razume mentalitet. Zato državni tim treba da preuzme naš stručnjak. Mislim da je idealno da to bude Dragan Stojković Piksi. To ne znači da ostali kandidati nemaju kvalitet i ne zaslužuju to mesto.
Izgubio oba roditelja tokom utakmica
Tokom bitnih mečeva za reprezentaciju i Partizan iskusni golman je izgubio oba roditelja:
– Za smrt oca sam saznao iz novina, posle utakmice sa Kazahstanom, a dva dana kasnije sam branio protiv Portugala. Niko nije znao kako da mi saopšti šta se desilo. Odlagali su svi do sletanja na beogradski aerodrom. Tada je predsednik FSS bio Zvezdan Terzić. Po njega je došao vozač, koji je izlazeći iz automobila bacio novine na haubu. Uzmem da ih prelistam i pročitam da sam ostao bez oca!
Kako ste saznali za majčinu smrt?
– Kada smo igrali sa La Valetom, na Malti, majka je preminula. Po završetku meča sam izašao ispred svlačionice. Tada mi je prišao sekretar stručnog štaba, Ljubiša Ranković i pružio telefon. Obuhvatio me rukama i stegao najjače što može. Osetio je da neću biti dobro, a brat mi je preneo tragičnu vest. Majka je umrla ranije, ali su čekali da se završi utakmica, da mi to saopšte. Nažalost, i takve stvari su deo života.
Jedan je Saša Ilić
Branio je u mnogim klubovima, imao među saigračima čuvena imena, ali za Stojkovića je Saša Ilić nešto posebno.
– On je istinska legenda Partizana. Najveća klupska ikona sa kojom sam delio svlačionicu. Sale je ceo život dao klubu. Zbog toga je s pravom uz rame Momčilu Vukotiću. Mnogi fudbaleri mogu biti miljenici navijača, ali se zna ko je Saša. Sjajan igrač i još bolji čovek. Jednom rečju – neponovljiv. Mislim da će teško neko u bliskoj budućnosti da provede toliko godina u crno-belom dresu i ostvari uspehe poput njega.
Najlepše u Izraelu
Tokom karijere ste promenili mnogo klubova i živeli u različtim zemalja. Gde vam je bilo najlepše?
– Pored Srbije i Partizana, za život i fudbal, najbolje mi je bilo u Izraelu. To je sredina u kojoj sam uživao. Izraelci su nam prijatelji, a dosta smo slični. Navijači su im mnogo ostrašćeni, kao i kod nas. Imaju fantastične stadione i veoma kvalitetnu ligu, mada nije ispraćena kako treba. Život je bio sjajan, bogata zemlja, prelepa klima, more i plaže u blizini. Lepo je bilo i u Madridu, kada sam branio za Hetafe. Vrhunski grad, Španci po mentalitetu isti kao mi. Mnogo bolje sam se tu osećao, nego u Portugalu i Francuskoj. Na trećem mestu je Arnem u Holandiji, gde sam takođe uživao. U ostalim državama bilo je malo teže. U Engleskoj je najveća muka navići se na vremenske prilike.
Odbio ponudu Benfike
Dok je branio u Sportingu dobio je ponudu da pređe u redove najljućeg gradskog rivala u Lisabonu. Do realizacije angažmana ipak nije došlo:
– Malo je nedostajalo da pređem u Benfiku. Tada je Žorž Žesus bio trener, ali se isprečio, kako to oni kažu, džentlmenski dogovor. Morao sam da raskinem ugovor sa Sportingom da bih došao među “orlove”. Pregovori su trajali nekoliko dana, bio sam čak i gost u kući kod klupskih čelnika. Ipak, isprečile su se neke sitnice, zapelo je u pregovorima i nisam prihvatio ponudu.
