Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić rekao je, gostujući na RTS-u, da pored kulture sećanja, koju SANU pokušava da odgovorno, kritički, bez mistifikacije i mitomanija neguje i praktično delovanje i u prostoru realnosti i aktuelnosti.
Kostić je istakao da institucija na čijem je čelu ima kontinuitet od 178 godina i da duboko veruje da u kulturi leži rešenje za ono što bi nazvao “srpskim pitanjem”.
Danas, 19. novembra, obeležava se Dan Srpske akademije nauka i umetnosti:
– Pre svega, ja bih hteo samo da kažem malu istoriografiju ovog datuma. Naime, vrlo je interesantno da su ljudi koji su pravili srpsku državu, još ne uvukavši svoje sablje u kanije ili neohlađenog oružja, oni su znali da će Srbiji, pored heroja koji nisu manjkali, možda znatno više biti potrebni učeni, pametni ljudi, koji će Srbiju voditi u budućnost. Još 1823. godine, Dimitrije Tirol, učitelj Miloševih sinova, predlaže da se formira jedno takvo društvo, ali nikada učeni ljudi u Srbiji nisu bili, a da nisu bili pomalo subverzivni i sumnjivi. Rečeno je da nije vreme – kaže Kostić.
Godine 1841, dva velikana – jedan je Jovan Sterija Popović, za kojeg smo čuli, a drugi je manje poznat, Atanasije Nikolić, koga su popularno zvali “čovek od sto zanata” – predlažu formiranje takvog društva. Knez Mihailo 19. novembra potpisuje ukaz kojim se formira Društvo srpske slovesnosti. Kažu da ni velike sile nisu bile za to da mi u tom trenutku dobijemo Akademiju.
Hoću da kažem, ništa nam nije jednostavno dolazilo. Onda počinje razvoj koji traje 178 godina. Tu vrstu kontinuiteta ima retko koja institucija u Srbiji. Možda još Matica srpska. Na taj način, mislim da taj datum više nije samo datum Srpske akademije nauka i umetnosti, već jednog doživljaja državnosti i društva koji su ti veliki ljudi pre nas imali, na čija ramena mi pokušavamo da se penjemo.
Koja je uloga SANU u očuvanju baštine i kulturnog i nacionalnog identiteta?
– Ja nikad nisam SANU podrazumevao izolovano. Postoji mreža institucija u kojoj ona ima svoju ulogu. Ona je definisana kao naša vrhunska ili najviša naučna i umetnička institucija, ali sama ne bi mogla sve. Ta neka vrsta kritičkog osvrta na prošlost, neka vrsta kritičke kulture pamćenja, u osnovi je Akademije. Ovog trenutka, koristim priliku da pozovem sve Beograđane i one koje je trenutak zadesio u Beogradu da obiđu izložbu koja je posvećena Slobodanu Jovanoviću.
Ta izložba je interesantna zbog toga što se radi o jednoj ozbiljnoj propedevtici o našoj prošlosti. Bez obzira šta su naše ideološke postavke. Način na koji smo se odnosili prema sopstvenim velikanima, stvaraocima, čak iako su politički grešili ili politički bili na strani onih koji nisu pobednici, ja neću da uzimam nikakvu slobodu da sudim. Ali, vrlo je interesantno videti život tog čoveka koji je iza sebe ostavio 20 tomova. Koji je ispisao stranice i stranice na kojima smo se mi svi učili biografijama vođa Francuske revolucije, njegova razmišljanja o državi, o pravnom poretku i čitavom nizu stvari koje i danas zbunjuju.
Recimo, u ovoj eri populizma, on je još tada govorio o potrebi dvodome skupštine. Ja, kao neko sa svojim levičarskim resantimanom, to teško gutam, ali hoću da kažem da su ljudi i tada, izvanredno obrazovani, razmišljali o svim bukvalnostima života i da je negde izgleda neophodno da, umesto što se politički određujemo prema ličnosti A ili ličnosti B, pokušamo da pročitamo ono što su oni zapisali.
Neposredno posle njegove izložbe biće jedna izložba o manastiru Studenici, koju ćemo organizovati u saradnji sa manastirom i Srpskom pravoslavnom crkvom. Tu je zanimljivo što ćemo pokušati da u tu izložbu unesemo tehničke novine koje dvema konzervativnim ustanovama, kakve su SPC i SANU, nisu svojstvene, ali se nadam da ćemo tako uspeti da ubedimo mlađe posetioce da vide šta je to odakle potiču i oni.
Kostić je govorio i o tome koje je mesto nauke u našoj kulturi:
– Jako mi je teško o tome da govorim, pošto sam ja u svoje vreme, pre nekoliko godina, kada je počela relativizacija projektnih ciklusa, pomalo došao i u sukob sa zajednicom, jer sam ja tvrdio da će se ovo odugovlačiti ad definitum.
Ima jedan paradoks koji ljudi treba da znaju. Godinama smo među prve dve, tri zemlje u svetu koje imaju izvanredan naučni doprinos uprkos malim finansijskim ulaganjima. Ove godine smo treći, posle Britanije i Finske, Srbija je na trećem mestu.
Ja to ne volim da kažem pred ljudima iz izvršne vlasti, jer će oni steći utisak da nije neophodno ulagati, jer imate dobre uspehe. Međutim, pored toga što će država zaista morati, ukoliko zaista želi društvo znanja, da odvrne svoj budžet u tom pravcu nešto više nego ranije, drugi problem koji mi imamo je vrsta, po meni, neoprostive izolacije koju mi moramo da razbijemo, da dovodimo ljude i šaljemo ljude, da jednostavno komuniciramo sa svetom.
Bez obzira što ponekad kod svih nas postoji osećaj povređenosti i oštećenja koje nam je naneto kroz razne decenije iza nas. Onog momenta kad se izolujemo, mislim da je to naš konačni krah.
Moramo funkcionisati kao deo sveta, deo naučnih mreža. Tu se prave napori. Nije jednostavno. Postoji nešto što bih nazvao naučnim kapitalizmom ili naučnim neokolonijalizmom, ali Srbija je nekako osuđena na to da izađe na naučno tržište, da izađe na dvoboje u okviru će naši ljudi dokazivati da im je mesto u svetskoj nauci.
Nismo toliko uspešni koliko želimo sami da prikažemo, mislim da se ponekad stvara lažni utisak, ali bih rekao da je naša nauka bolja nego što zaslužujemo.
