Ultramaraton plus vremenski je ograničen i posle starta u subotnjih devet ujutru na poslednju kontrolnu tačku mora se stići za 33 sata. U ograničenom vremenu moraju se prolaziti određene kontrolne tačke, a poduhvat im je otežalo to što su morali da ustanu u tri sata ujutru da bi krenuli put Fruške gore.
Pajić kaže da su se za ultramaraton pripremali u lozničkom kraju, a pet dana pre njega napravili generalnu probu i prepešačili šezdesetak kilometara. Osim dobrih priprema, samopouzdanje im je davalo i to što su već kondiciju stavljali na ispit kad su prošlog leta biciklima za 10 dana otišli na more i vratili se prešavši oko 1.100 kilometara. Lozničani su imali taktiku, kao i svi drugi, ali su nepredviđena dešavanja sve planove bacila u vodu.
– Kod šeste kontrolne tačke počeli su problemi pošto je Aleksandra, uprkos dobroj fizičkoj spremi, zabolela peta. Bol nije prestajao i morao je da odustane posle 35 kilometara, tako da sam na stazi ostao sam. Osim toga, dodatan problem bio je što smo se pripremali zajedno i u rančevima nosili različite, a potrebne stvari. U tom naknadnom prepakivanju na stazi zaboravio sam da uzmem njegovu lampu, mnogo jaču od moje, koja mi je trebala za noćni deo hodanja – priča Pajić.
Kod maratona je osim fizičke spreme neophodna i jaka volja, odnosno psihološka podrška jer gubljenje volje i fizička iscrpljenost zajedno vode ka odustajanju. Imao je sreću da sretne jednog Šapčanina sa kojim je prešao deo staze i nastavio odlučno ka cilju.
– Ovo je bilo vrhunsko iskustvo koje čoveka očeliči – kaže Pajić.
