Istorijski je već fakat – crno na belo – da je u strategiji SAD, NATO-a plus NATO privezak EU, Ukrajina, još od 2002. godine planirana da bude istureni položaj zapadne ekspanzije na postjeljcinovsku Rusiju.
Teorija zavere?
"Cilj ove akcione Povelje jeste da se Ukrajina već sada jasno identifikuje, odnosno da se utvrde njeni strateški prioriteti i zadovolje njene aspiracije ka punoj integraciji u evro-atlantske bezbednosne strukure, te da, istovremeno, postavimo strateški okvir za postojeću i buduću kooperaciju između NATO i Ukrajine."
Crno na belo. Sve napisano još 2002. u takozvanoj Povelji NATO-a za uspostavljanje antiruske Ukrajine koja će da obavi, ili bar olakša, posao Zapada u toku prve faze novog hladnog rata; da bi se zatim sve razvilo u konkvistu širih dimenzija – sve do Podmoskovlja.
Lepo. Puna, dakle, integracija Ukrajine u amero-atlantske imperijalne strukture i sve nam je to rečeno i napisano – još tada, pre deceniju i više.
Sve to nije imperijalna megalomanija, niti projekt okupacije celog evroazijskog prostora iako je još tada i teorijski sve razrađeno u čuvenom "Američkom stoleću" Zbignjeva Bžežinskog, dok je još bio u vrhu američke administracije.
Nije, dakle, agresija nego je "humanitarni altruizam" u službi plemenitog širenja američke i EU demokratije.
Kako to sve izgleda u živoj praksi ovih dana videli smo kada je opskurna gospođa iz Stejt departmenta Viktorija Nuland usred Kijeva (šta će ona tamo u vreme nacističkog puča?) priznala da su "humanisti" Stejt departmenta već tada bili ubacili u Ukrajinu pet milijardi dolara da bi naoružali tamošnje naciste iz Desnog sektora i oborili demokratski izabranu vlast u Kijevu.
Gde god udari amero-atlantski altruizam i humanizam tu – već viđeno – trava više ne raste. Bacite pogled na Avganistan, Irak, Siriju, Libiju – sve u ruševinama i versko-sektovnom krvoproliću… A sve je to isprovocirano bi se, na kraju, stiglo do Podmoskovlja kako je, uostalom, već detaljno – i još jednom crno na belo – ispisano u neokonzervativnoj doktrini američkog lešinara Pola Volfovica o demonizaciji, pa zatim jeljcinizaciji Rusije do poniženja i bespomoćnosti.
A onda im se neplanirano dogodio Vladmir Grozni.
U tom geostrateškom kontekstu, tragična sudbina malezijskog putničkog aviona iznad istočne Ukrajine nema veze sa Rusijom. Niti je Vladimir Grozni imao konja u toj trci.
U međuvremenu, amero-atlantsko trkaće grlo u Kijevu Petro Porošenko uvalio se u blato takozvanih zločina protiv čovečnosti, a uzurpator Nobelove nagrade za mir ni da bekne o nekakvom međunarodnom krivičnom sudu za zločine nad ruskim stanovnicima u istočnoj Ukrajini. Umesto toga, nobelovac mlati praznu slamu nekakvih novih sankcija, mada Briselijancima koje proziva da se priključe nije do novog guranja slamčice u nos ruskom medvedu – u pitanju je ruski gas na kome se greju.
Uz sve to, niko živ s obe strane Atlantika ne zna kakav je sledeći potez Vladimr Grozni kovertirao.
Svejedno. Putin je, od Vašingtona do Londona, već proglašen za zločinca; dok još nisu pokupljeni i pobrojani leševi tih nesretnika Putin je oborio avion. Ako baš nije on lično potegao okidač, jesu njegovi u Ukrajini. Ako, nekim čudom, nisu njegovi jeste njegova raketa… Svi samo ne oni kojima je bilo u interesu da ga obore.
Kao da se niko više ne seća američkog projekta "Nortsvud" gde je do detalja bilo isplanirano kako da se obori putnički avion – pa makar bio i američki – a optuže Kubanci.
I kao da isti takav mentalitet ne živi i danas u Vašingtonu i kao da nije u stanju da žrtvuje trista ljudi – među njima i nekoliko Amerikanaca – samo da bi optužio Vladimira Groznog.
