Nedoumice ili višeglasja oko bogosluženja i pričešćivanja u vreme epidemije dolaze ili od onih koji nisu pozvani da se bave tim pitanjem ili nisu u toku s odlukama i stavovima svoje crkve. Unutar crkvenih krugova ne postoje takvi sporovi i stavovi svake pomesne crkve su jasni i podjednako obavezni za sve, kako za patrijarha, episkope i sveštenike, tako i za sve vernike.
Ovako u ekskluzivnom intervju za “Vesti” vladika Antonije, vikarni episkop moravički i starešina Podvorja Srpske patrijaršije u Moskvi komentariše tvrdnje da unutar Crkve nema jasnih preporuka kako se ponašati tokom pandemije COVID-19 virusa.
“Crkveni ambasador” Srbije u Rusiji objašnjava i kako se ta pravila konkretno primenjuju u ovoj zemlji, ali i koje pouke čovečanstvo treba da izvuče iz najveće zaraze u ovom veku.
Briga o sveštenstvu i pastvi
Kako se Rusija bori protiv pandemije COVID-19?
– Ovo što je poslednjih meseci zadesilo celokupno čovečanstvo sigurno se može porediti sa najvećim epidemijama u istoriji, kako evropskih, tako i zemalja Dalekog istoka, ali i afričkog i američkog kontinenta. U tome, nažalost, nisu pošteđene ni Srbija, Republika Srpska (BiH), Crna Gora, Hrvatska, Nemačka i mnoge druge zemlje u kojima živi naš narod, kao ni prostor koji obuhvata Ruska Federacija. Situacija u Rusiji je skoro pa identična onoj u Italiji, Španiji, Nemačkoj… Kako bi se izborile s ovom pošasti, vlasti u Rusiji su uvele ozbiljne mere poput zabrane kretanja, osim za lica sa posebnom dozvolom, zatvaranja mnogih ustanova, od škola, fakulteta, firmi i upotrebe zaštitne higijenske opreme. Da li će sve ove mere uroditi plodom, rano je da o tome govorimo. Ostaje nam da poštujemo sve odluke struke i da se u skladu sa tim rukovodimo u našem daljem radu i misiji naše Crkve. Ono što je naročito evidentno jeste da u svemu ovome nije pošteđena ni Ruska pravoslavna crkva – kako njeno sveštenstvo, tako i vernici.
I dalje je mnogo dilema oko bogosluženja i pričešća. Vi ste ekspert za liturgiku, to Vam je i prvi od dva doktorata. Kako vernici u Rusiji treba da ponašaju u vreme epidemija?
– Ruska pravoslavna crkva je još 11. aprila ove godine usvojila odluku da se bogosluženja u crkvama i manastirima, koji se nalaze pod jurisdikcijom Ruske crkve, vrše isključivo “iza zatvorenih vrata”, tj. bez prisustva vernog naroda. I pre toga Ruska crkva je brinula o sveštenstvu i svojoj pastvi, o čemu svedoči i Sinodska odluka od 17. marta 2020, a koja se, pre svega, tiče načina pričešćivanja vernika u vreme epidemije. U prilog tome govore i mnoga obraćanja Njegove svetosti patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila, kao i visokopreosvećene gospode mitropolita volokolamskog Ilariona i voskresenskog Dionisija, koji su opunomoćeni da u javnosti iznose stavove Ruske crkve. Jedan od ključnih intervjua mitropolita Ilariona (Alfejeva), predsednika Odeljenja spoljnih crkvenih poslova Moskovske patrijaršije sam preveo, a samim tim i svim vernicima Srpske crkve približio situaciju na terenu sa kojom se suočava sestrinska Ruska crkva. Napomenuo bih i to da je, blagoslovom patrijarha Kirila, formirana i posebna komisija Ruske crkve, koja je sva bogosluženja prilagodila za služenje u kućnim uslovima, tj. u režimu samoizolacije. Sve ovo nam govori o tome da je stav Ruske crkve precizan i jasan, te da je kao takav obavezan, kako za klir, tako i za vernike. Sve eventualne nedoumice i višeglasja oko vršenja bogosluženja i pričešćivanja u vreme epidemije dolaze od lica koja nisu pozvana da se bave tim pitanjima ili nisu u toku sa odlukama i stavovima svoje crkve. Kada kažem “svoje”, mislim i na odluke svih pomesnih pravoslavnih crkava, koje su u skladu sa kanonima, a kojih se vernici treba da pridržavaju.
Svedočanstvo i opomena
Kakva su uputstva Ruske crkve?
– Oduka Svetog sinoda Ruske pravoslavne crkve, pored pričešća, detaljno propisuje i način na koji se moraju vršiti i ostale Svete tajne i sveštenodejstva, kao što je pomazivanje vernika osvećenim jelejem štapićima za jednokratnu upotrebu (Sveta tajna Jeleosvećenja), obavezno menjanje vode i dezinfekcija svih predmeta (Sveta tajna Krštenja), polaganje Časnog krsta na glavu vernika umesto celivanja i dr. Celokupan prostor namenjen za bogoslužbenu upotrebu je neophodno što češće provetravati i dezinfikovati, dok su sveštenoslužitelji dužni da se pridržavaju svih preporuka sanitarnih službi.
Važe li te preporuke i za druge, pomesne crkve, prevashodno mislimo na našu?
– Ne bih da se ponavljam, ali jednostavno moram još jednom podsetiti našu javnost i vernike u dijaspori na važnu činjenicu, a to je da unutar crkvenih krugova ne postoji sporovi oko pričešća. Stav svake pomesne crkve je jasan i kao takav, podjednako obavezan za sve, kako za patrijarha, episkope i sveštenike, tako i za sve vernike. To bi ujedno bio i moj stav i moja preporuka: verovati svojoj Crkvi.
Koju poruku svi moramo da izvučemo iz pandemije COVID-19 virusa?
– Na početku našeg razgovora sam pomenuo da je samo u poslednjih nekoliko vekova čovečanstvo zadesilo veliki broj epidemija, od kojih su mnoge imale smrtne ishode. Jedna od takvih bila je i epidemija kuge, koja je 1771. pogodila carsku Rusiju i grad Moskvu. Upravo tada je veliki broj Moskovljana primio isceljenje pred čudotovornom ikonom Presvete Bogorodice Bogoljubske-Moskovske, koja se Božjim promislom danas čuva u našem hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Moskvi na Podvorju Srpske pravoslavne crkve. Kako tada, tako i sada, ovo nam može poslužiti i kao svedočanstvo, ali i kao opomena. Kao svedočanstvo da Bog nikada ne zaboravlja svoj narod, prepuštajući ga apsolutnom stradanju i totalnom istrebljenju. Sa druge strane, ovo je i opomena da se zapitamo gde smo to pogrešili i šta je potrebno da učinimo kako bismo postali bolji ljudi. Naš narod ima običaj da kaže: U nevolji se poznaju junaci. Ja bih to preformulisao i rekao da se u nevolji poznaju ljudi. Prema tome, ovo je idealna prilika da svi mi projavimo svoju ljudskost: pomažući onima kojima je potrebna pomoć, volontirajući u mnogobrojnim službama i uznoseći molitve za spas ljudskog roda. Jer, po rečima Svetog apostola Jakova, “vera bez dobrih dela je mrtva” (vidi: Jak 2, 26).
Odgovornost i odricanje
Da li je sa ovom pandemijom oslabila ili osnažila vera?
– Radeći na monografiji posvećenoj našem hramu u Moskvi, a koja nosi nimalo slučajan podnaslov “Svedok istorije i živi glas tradicije”, naišao sam na važan podatak. Od momenta izgradnje, u istorijskim spisima se prvi put pominje 1623, pa sve do danas, hram se nikada nije zatvarao niti je u njemu prestajala da se služi Sveta liturgija. Bogosluženja su se vršila čak i u godinama najvećih iskušenja u vreme sovjetske vlasti, kada su i mnoge svetinje iz porušenih hramova pronašle utočište pod svodovima Petropavlovskog hrama. Dok su raznorazne bolesti harale svetom, iz hrama Svetih apostola su odjekivale reči molitve. Činjenica da su mnogi zatvoreni u svojim domovima i da im je ovih dana, kada naša pravoslavna Crkva slavi najradosniji hrišćanski praznik – Vaskrsenje Gospoda našeg Isusa Hrista, uskraćena mogućnost da posete bogosluženja u parohijskim hramovima, nipošto ne sme da nas razočara ili uvuče u nekakvo depresivno stanje. Kao što je to u više navrata pomenuo naš patrijarh Irinej, ono što je potrebno da učinimo jeste da svoje domove pretvorimo u Crkvu u malome – tzv. domaću Crkvu. Po njegovim rečima, lepo je doći na praznik u Crkvu, ali se Bogu možemo moliti i u svojim domovima, bar dok ne prođu sva iskušenja i opasnost, naročito za mnoge hronične bolesnike i ljude u godinama.
Da li je teže biti monah ili diplomata, s obzirom na to da ste faktički u rangu ambasadora u Ruskoj Federaciji?
– I jedan i drugi poziv, bez obzira na to koliko oni bili različiti, zahtevaju posvećenost i sobom nose veliku odgovornost i određena odricanja. Sa jedne strane, to je, pre svega, odgovornost prema Bogu, a sa druge odgovornost prema svojoj Crkvi i svom narodu. Nalaziti se na bilo kom odgovornom mestu nije nimalo lako, ali je moguće, ako znamo da je Gospod taj koji nas vodi – da je On naše Spasenje.
Sećanje na patrijarha Pavla
Duhovna gromada
Na predlog patrijarha Pavla, Sinod SPC je vladiku Antonija najpre 2002. godine postavio za starešinu Podvorja Srpske patrijaršije u Moskvi, a zatim, četiri godine kasnije, i za vikarnog episkopa u Rusiji.
Na koji način pamtite patrijarha Pavla?
– Budući da sam u vreme kada se on nalazio na čelu naše Crkve obavljao dužnosti koje i sada vršim, često sam kontaktirao patrijarha i savetovao se sa njim. Slobodno mogu reći da skoro sve duhovne pouke koje sam tada dobio od njega i sada primenjujem u svom životu i poslu. Služeći pomen na njegovom grobu u manastiru Rakovici, na osmogodišnjicu njegovog upokojenja, rekao sam da je on bio čovek, koji je, iako malen rastom, bio istinska duhovna gromada! Mislim da to najbolje opisuje duhovnu veličinu našeg patrijarha Pavla.
Možete li sa nama podeliti neku priču ili anegdotu u vezi sa njim?
– Sećam se kako me je jednom prilikom, nakon jutarnjeg bogosluženja u Sabornom hramu u Beogradu, patrijarh Pavle pozvao na doručak u zgradu Patrijaršije. Lično nam je servirao po komadić sira, crnog hleba i čaj. Iako mi je prva pomisao bila da ću od takvog “obilnog” obroka samo biti još više gladan, iznenadio sam se kada sam kasnije shvatio da, ne samo da sam se zasitio, već da me je to držalo do kraja dana.
Rusi poštuju Svetog Savu
Kako ocenjujete saradnju sa Ruskom pravoslavnom crkvom?
– Već osamnaest godina obavljam dužnost predstavnika Srpske pravoslavne crkve pri Patrijarhu moskovskom i sve Rusije, ujedno obavljajući i dužnost starešine hrama Svetih apostola Petra i Pavla u Moskvi. Za sve ovo vreme sam imao samo lepa iskustva u pogledu saradnje i međucrkvenih odnosa između naše dve sestrinske crkve. Slobodno možemo reći da je naš Sveti Sava, koga Rusi veoma svetopoštuju, uspostavio i utvrdio neobičnu ljubav koju naša dva bratska naroda vekovima neguju. Budući da sam pored gorepoverenih dužnosti, blagoslovom Njegove svetosti patrijarha Kirila, pre dve godine postavljen na mesto dekana Filozofsko-bogoslovskog fakulteta Ruskog pravoslavnog univerziteta Svetog Jovana Bogoslova u Moskvi, mogu posvedočiti i to da su ruski studenti naročito zainteresovani za istoriju i život našeg naroda i naše Srpske crkve.
Bratska ljubav Hristovih arhijereja
Kako pamtite posete patrijarha Pavla u Rusiji? Da li je istina da ga je na aerodromu “Šeremetjevo”lično dočekivao patrijarh moskovski Aleksej II? Nijedan drugi patrijarh nije imao tu privilegiju.
– Blaženopočivši patrijarh Pavle je često boravio u poseti Rusiji, učestvujući u mnogim događajima i jubilejima Ruske crkve. Blažene uspomene, patrijarh Aleksej ga nije samo dočekivao na aerodromu, već je u više navrata, u najtežim godinama velikih iskušenja, zajedno sa patrijarhom Pavlom pohodio sve zemlje u kojima živi naš srpski narod. O istinskoj ljubavi ove dvojice Hristovih arhijereja svedoči i činjenica da je patrijarh Aleksej zahtevao da prilikom služenja liturgije sa njegove desne strane uvek stoji patrijarh Pavle, iako to često nije bilo po diptihu, ili nije bilo predviđeno crkvenim protokolom.
Vrstan prevodilac
Prevodite mnogo knjiga ruskih teologa. Šta ste poslednje preveli i čime ste trenutno zaokupljeni?
– Vreme samoizolacije nosi i jednu pozitivnu stvar, a to je da imam vremena da završim mnoge davno započete tekstove i prevode. Pored redovnih bogosluženja u našem hramu, trenutno radim na redakciji knjige – svojevrsnom vodiču po pravoslavnim svetinjama ruske prestonice. Knjiga obrađuje sve moskovske manastire, značajnije hramove i kapele, svetiteljske mošti, čudotvorne ikone, duhovne škole i važnije muzeje na području grada Moskve. Ako Bog da zdravlja, knjiga pod naslovom “Pravoslavna Moskva” trebalo bi da izađe iz štampe za dva meseca.
Kada su u pitanju prevodi, u decembru mesecu prošle godine je izašao moj prevod knjige mitropolita Ilariona (Alfejeva) “U šta veruju pravoslavni hrišćani”. Knjiga predstavlja skraćeno izdanje udžbenika za dogmatsko bogoslovlje, a napisana je savremenim i prihvatljivim jezikom, te je, kao takva, naišla na odličan prijem kod srpske čitalačke publike.
Prvi susret sa Svetom zemljom
Bili ste student generacije Duhovne akademije u Moskvi i stipendista fonda patrijarha moskovskog Alekseja I. Po čemu pamtite njegovog naslednika, patrijarha Alekseja II?
– Nakon Moskovske duhovne akademije, koju sam, kao što ste već pomenuli, završio kao student generacije, imao sam priliku, kao stipendista Fonda patrijarha moskovskog Alekseja I, kao prvi stranac da putujem na pokloničko putovanje u Svetu zemlju. Iako sam kasnije više od stotinu puta boravio u Svetoj zemlji, taj prvi susret sa zemaljskom otadžbinom gospoda našeg Isusa Hrista zauvek mi je ostao urezan u sećanje. Sa patrijarhom Aleksejem II sam često služio, kako u Hramu Hrista Spasitelja, tako i u drugim hramovima i manastirima Ruske crkve. On je zaista bio dostojan arhijerej, koji je u prelomnom vremenu na pravi način upravljao kormilom Ruske crkve. Kada mi to vreme dozvoli, često posetim njegov grob u veličanstvenom sabornom Bogojavljenskom hramu u Moskvi, gde je sahranjen.
