Mali ljudi koje na vrh izbaci istorijski incident iza sebe ostave samo štetu, a ni Srbija u tome nije izuzetak
Nije koliko si vodio bitaka nego jesi li dobio ijedan rat. Kada Istorija zbira rezultate, ne pita koliko je lobanja ugrađeno u pobedničku Ćele-kulu, nego šta je ostalo na talonu. To je – nažalost ili ne – kriterijum Istorije.
Josif Visarionovič Staljin likividrao je mnoštvo ljudi u policijskim čistkama dvadesetih i tridesetih godina prošlog stoleća, ali je ostao veličina u Istoriji po ratu koji je vodio i dobio protiv nemačkog fašizma – jednog od najvećih zala u dosadašnjim letopisima naše Planete.
Vinston Čerčil je u vreme Prvog svetskog rata bio odgovoran za katastrofalnu vojnu kampanju u turskim Dardanelima i u Krimskom ratu; tukao se, posle, u rovovima u Francuskoj gde nije ostao poznat po herojstvima, ali je kao lider Britanije dobio, zajedno sa Rusijom i saveznicima, rat sa Hitlerom. Šta god da je posle toga učinio, a bilo je svakakvih gafova, i danas je u Engleskoj nacionalna politička veličina kojoj mnogi ne nalaze ravnu u celoj britanskoj prošlosti.
Engleski kralj Henri Osmi – kad smo već kod Engleske – bio je sladostrasnik i krvnik bez skrupula. Ubio je dve od svojih šest žena kada bi ih izgustrirao. Hladnokrvno je posekao i svog vrhovnog sveštenika, tadašnjeg poglavara dominirajuće, Katoličke crkve u Engleskoj, kardinala Tomasa Vulzija, samo zato što kardinal nije uspeo (sumnjao je da nije hteo) da mu od pape u Rimu izdejstvuje blagoslov da se razvede od Katarine Oregonske i oženi Anu Bolen…
Ali, od šesnaestog veka (1593), pa do danas, Engleska slavi njegovih ruku delo: naljutio se, eto, na Papu; raskrstio sa katoličanstvom u Engleskoj; rekao Vatikanu istorijsko baj-baj i ostavio Englezima iza sebe i danas vladajuću, nezavisnu od Rima, Anglikansku crkvu (1531). Sve to nakon što je pozatvarao sve katoličke manastire na Ostrvu i konfiskovao im imanja i novac.
Zahvalna Engleska pominje ga danas – ma koliko da je bio oličenje nemorala i greha – sa respektom, a u verme kada je raskrstio sa Papom bio je najpopularniji kralj u celokupnoj dotadašnjoj istoriji monarhije na Ostrvu.
Kralj danskih Vikinga Knut postao je (1017) kralj Engleske koja decenijama pre njega nije imala nijednu godinu mira. Pod Knutom, Engleska sedamnaest godina nije izvlačila mač iz korica; smatran je zbog toga u narodu božanstvom koga je zemlji Engleskoj poslalo samo nebo. Legenda ga čak opisuje kako je znao da, sedeći na njegovom kraljevskom prestolu, plovi na morskim talasima – "vladao je plimom i osekom".
Legenda ili ne, Knut je iza sebe ostavio monument od sedmanest godina blagoslovenog mira i prosperiteta u inače turbulentnoj Engleskoj koja je, do njega, znala samo za krv i suze. Ali, pre nego što je bio primoran da napusti presto i pobegne nazad u Dansku, hladnokrvno je posekao ruke, uši i noseve svim engleskim taocima.
Veliki ljudi, eto, i kada počine strašna nepočinstva, znaju da pokolenjima iza sebe ostave nešto.
Mali ljudi koje istorijski incident izbaci na vrh, redovito ostavljaju iza sebe samo krupne štete ili, u najboljem slučaju – ništa.
Ali, šta je – tu nam je. Nije ni Srbija izuzetak. Isto kruženje Planete reguliše naše dane i noći. I ako sumnjate na lažnog vladara plime i oseke, koga imam u vidu – na dobrom ste putu.
