Slobodan Ivković Piva i njegov brat Dušan Duda Ivković, selektor srpske košarkaške reprezentacije, bili su strastveni golubari. Ako bi se nešto desilo s njihovim golubovima patili su više nego da se to desilo njima.
Mom drugu iz detinjstva i gimnazije Dudi Ivkoviću, pored ogromnih pehova sa povredama igrača, dogodio se još jedan veliki maler – uoči početka Evropskog prvenstva, koje je počinjalo 31. avgusta 2011. godine u Litvaniji, Dudi je na nebu iznad Srbije, nestalo čak 45 golubova visokoletača.
– U nedelju su bili izuzetno loši uslovi za puštanje golubova – rekao mi je Duda. – Međutim, ipak smo odlučili da oprobamo visokoletače. Oko podneva počele su jake vazdušne struje i veliki broj golubova se nije vratio.
Nije zbog piva
Duga je istorija čuburskog golubarstva, a ovo je priča o generaciji golubara "krstaša" kojih se dobro sećam.
Pola moje ulice i pola Crvenog krsta bavilo se golubarstvom. Bili su to sve sami strastveni golubari: braća Rodić, Đoka Drvar, Lule, Sima Glista, Toma Kobilski, Čeda Mihajlović, Voja Kosem. Oni koji su se od svih njih izdvajali bili su Slobodan Piva Ivković i njegov brat Duda. Svaki od njih bio je priča za sebe, o njima bi se roman mogao napisati.
Legendarni trener KK Radnički, Slobodan Piva Ivković i njegov brat Duda, tada su stanovali u Ulici Kneza Ive od Semberije, ali su se sa roditeljima kasnije preselili u ulicu iznad, Podrinjsku, danas Ulica Radivoja Koraća. Ta njihova kuća nalazila se prekoputa stadiona Radničkog.
Slobodan Ivković Piva nije dobio taj nadimak zato što je voleo da pije pivo, već sasvim iz drugog razloga. Kada je pošao u osnovnu školu i kada bi ga neko pitao kako se zove, redovno je odgovarao – Slobodan P. Ivković, pa su ubrzo svi počeli da ga zovu Pivković, a vremenom se to skratilo u – Piva.
Golubovi heroji
Piva i Duda su sa ogromnom ljubavi i entuzijazmom negovali svoje golubove i pripremali ih za takmičenja. Piva je bio posebno opčinjen golubovima.
U knjizi o golubovima i golubarstvu piše: "Golub, u današnjem izgledu, postoji preko 5.000 godina. Golubovima i njihovoj lepoti, ali i čarobnim moćima, nisu mogli da odole bogovi, faraoni, kraljevi, doktori nauka, ali nijedan veliki genije, kakav je bio Nikola Tesla, kao ni naš večiti princ – Đorđe Karađorđević. Malo se zna za golubove heroje, nosioce ordena časti, zasluge za narod i državu. Među brojnim rasama golubova, svojom bogatom prošlošću, plemenitošću i visokim letačkim karakteristikama, ističe se Srpski visokoletač, koji se na našim prostorima čuva i oplemenjuje vekovima."
Toliku ljubav prema golubovima Piva i Duda Ivković su nasledili
od svoga pradede. U njihovom dvorištu, u Podrinjskoj, od ulaza sa desne strane bio je lep trem, golubarnik sa prostranim volijerom od okaste žice. U njemu su živeli njihovi ljubimci svih vrsta – arapi, tekiri, prevrtači i kakvi sve ne.
Njima su se divili Pivini drugovi odmalena: Zoran Vasiljević Cokan, Miša Crnogorac, Sveta Kovačević, a za Pivu su njegovi golubovi bili prava svetinja. U toj njegovoj ogromnoj ljubavi prema njima nije bilo ni romantike ni sentimentalnosti. Jednostavno, on je živeo za njih, a svoj život bez njih nije mogao ni da zamisli. Oni su mu bili "iznad svega na svetu".
Veliki romantik
Njegov najveći ljubimac bio je jedan "tekir", visokoletač, koji se uvek pred kišu izvlačio kroz žice i leteo visoko, a od njega se na nebu videla samo mala tačka. Piva je pričao: "On oseti kišu nekoliko sati pre nego što će početi da pada. Mnogo je voleo da leti po nevremenu", pa je Piva ludeo kad ga nema da se vrati. "Tekir" je bio crno-bele boje, tanak i vižljast, gegao se po dvorištu kao lipicaner, pa ga je Piva uvek hranio iz ruke.
Piva je bio veliki romantik, talentovan i za muziku u kojoj se nije do kraja ostvario. Najviše je voleo violinu, sa kojom se zbližio kao sa najdražom devojkom. Često bi, nežno prislonio violinu uz obraz i gudalom milovao žice sve dok se ne bi izvila nežna melodija, više melodija duše nego instrumenta kojim je bio opčinjen, kao i golubovima. Umeo je da kaže da ga violina "slatko guši".
|
Omiljen igrač
Trener u Radničkom |
Redovno je odlazio na časove violine sve dok neki njegov drug nije izvadio violinu iz futrole i u nju stavio ciglu. Piva to nije primetio sve dok nije otišao na čas. Kada je otvorio futrolu i ugledao ciglu, više nikada nije otišao na časove violine. Veliku ljubav prema njoj, zamenio je još većom ljubavi – košarkom koja je postala njegova druga velika strast.
Zasluga Bore Cenića
U svom Radničkom počeo je da trenira sa nepunih šesnaest godina, zajedno sa školskim drugovima Ljubom Bojićem Kadom, Sijom Nikolićem, Bucom i Batom Đorđevićem. Trenirali su i igrali po čitav dan i obeležili to vreme, kada je svaki dečak sa Krsta gajio veliku ljubav prema klubu kome je pripadao.
Bilo je to vreme drugačije od današnjeg, bezbrižno i opušteno, ispunjeno pravim drugarstvom. Igralo se iz ljubavi prema klubu koji voliš, a ne za neki novac, bilo koliki.
Takvi su bili i treneri. Onaj koji je veoma zaslužan za Pivinu karijeru, i kao igrača i kasnije trenera, bio je Bora Cenić. I on je bio "krstaš", iz dela koji je pripadao Vračaru.
