Kada smo joj javili da je dobila još jednu vrednu donaciju dobrotvora iz naše dijaspore, siromašna Vukica Milosavljević iz Kašlja na Rogozni, kojoj je pre dva meseca grom ubio dve krave i bika, nije krila radost. A da bi nas poštedela novog i napornog pešačenja do svog zabitog sela, predložila je da ona dođe u Novi Pazar i preuzme 1.000 AUD (580 evra) koje su joj poslali naši čitaoci Milivoje Bakić i Marko Polo Doti (po 500 dolara).
– Put je izuzetno loš, do Kašlja se može samo terenskim vozilom ili traktorom. Potrebno je i par sati pešačenja, dosta ste već učinili za mene, ne izlažite se novim naporima, bolje je da dođem u Novi Pazar. Navikla sam da pešačim, a valjalo bi i da, dok ne skupim dovoljno novca za adaptaciju kuće, poboljšanje struje i kupatilo, dobijenu novčanu pomoć sklonim u neku banku kako mi ih, dok sam ja u štali ili dok berem šipurak, neko ne bi ukrao – poručila nam je Vukica telefonom.
Već sutradan sreli smo se u Novom Pazaru.
– Pošla sam rano jutros, pola puta sam prepešačila, a potom uhvatila jedan od retkih kombija koji vozi do planine. Čim u gradu završim poslove koje sam planirala i kupim sve što mi je potrebno, vraćam se na Rogoznu gde me čekaju moje Ruža, Kića i Šarka koje su mi kupili gradonačelnik Novog Pazara i dobri ljudi iz cele Srbije. Odlične su, mirne i daju mnogo mleka, prosto ih obožavam. Nakon nesreće koju sam doživela one su mi najveća radost i sve moje bogatstvo – priča ova usamljena gorštakinja i dodaje:
– Živim u kući sa oronulim krovom koji prokišnjava, pod je još zemljani, a struja loša. Hladno je i leti, a kamoli zimi. Kupatilo nemam, a i sa vodom često imam problema jer je donosim sa udaljenih bunara. I šporet mi je dotrajao. Volela bih i da kupim neki novi ležaj… Nadam se da ću bar deo od ovih problema uskoro rešiti. Prioritet mi je popravka krova, poboljšanje elektro-instalacije i patošenje poda, a želja je da jednoga dana u kući imam vodu i kupatilo sa veš-mašinom. Od čitalaca “Vesti” ranije sam dobila 700 evra, sa ovih 580 evra već imam solidnu sumu za rešavanje bar dela mojih nevolja. Nešto ću čuvati za najneophodnije namirnice, odeću, obuću, ogrev, lekove i lekara. Molim vas da se do neba zahvalite Milivoju Bakiću i Marku Polu. Zahvaljujući i njihovoj pomoći moj život će se iz korena promeniti.
Živi od mleka i šipurka
Vukica je sitna i slabašna žena, ali veoma uporna i radna. Kad nahrani i pomuze krave i usiri mleko, za koje nema frižider, žuri u planinu da, dok je lepše vreme, bere šipurke.
– Pogledajte mi ruke. Rane svuda od šipurka. Šta ću, moram. Dnevno naberem 20 do 30 kila i zaradim 15 do 20 evra. Duga je zima na Rogozni, mora od nečega da se živi. Ne libim se nijednog posla i Bogu se molim da me zdravlje posluži – ističe Vukica.
Svaku sreću vam želim!
– Nakon što mi je grom ubio krave koje su mi bile sve što imam, mislila sam da je kraj i da više neću imati od čega da živim. Bojala sam se i da ću umreti od gladi. Hvala bogu, a posebno humanitarcu Hidu Muratoviću i “Vestima”, dobri ljudi su mi odmah priskočili u pomoć, pa ponovo, iako sam sama i bez ikog svog, sa puno optimizma gledam na život i budućnost. Pozdravljam sve moje dobrotvore i želim im dobro zdravlje i svaku sreću u životu – rekla nam je Vukica na rastanku.
