Poseta Etnografskom muzeju i Državnom muzeju skulpture i slikarstva u Ankari, bila je uvod u dalja dešavanja tokom našeg prvog dana posete prestonici Turske. Kako se muzeji, praktično, nalaze jedan pored drugog, na uzvišici sa koje puca pogled na veličinu Ankare, nismo mogli da odolimo a da sa tog mesta ne uživamo u prizoru višemilionske varoši koja kombinuje orijentalnu prošlost i poslovnu budućnost. Tako smo, polako, stigli i do ručka.
Prva banka
Ljubazno osoblje restorana nas je srdačno ugostilo. Za predjelo smo dobili salatu od kupusa, paradajza, krastavca, šargarepe i kuvanog kukuruza, što je bila uvertira za vrlo ukusni iskander kebab, specijalitet od goveđeg mesa, preliven paradajz sosom. Sve to smo zasladili kadaifom sa bivoljim kajmakom, uistinu upečatljivim slatkišom koji nikoga nije ostavio ravnodušnim. Posle ručka smo produžili dalje. Posetili smo Prvu državnu banku Turske, koja se nalazi u starom gradskom jezgru Ankare. Ova institucija je osnovana 1924. godine po naredbi Mustafe Kemala Ataturka i radi se o jednoj od najvećih banaka u zemlji. Unutar velike i ugodno skrojene zgrade, imali smo zadovoljstvo da obiđemo prostorije koje služe kao muzejska postavka. Tu se ističe stari sef banke, sobe koje je koristio Kemal Ataturk, kao i drugi znameniti Turci iz sveta politike i privrede. Otkrio sam da je zabranjeno da bilo ko drugi u Turskoj nosi prezime Ataturk, što je samo još jedan u nizu dokaza koliko ovaj svet poštuje svog, ne tako skoro, preminulog, vođu. To smo videli više puta tokom samog putovanja.
Magovi muzike
Večera je bila rezervisana za jedan od priznatijih restorana u Ankari. Tamo smo probali raznovrsne salate i plodove mora, među kojima posebno mesto imaju hobotnica, škampi na ražnju i morska riba sa ikrom. Za desert smo jeli kolač sličan trilećeu, samo od leblebija, što je isprovociralo naročitu debatu o sličnostima i razlikama jela iz zemalja iz kojih dolazimo. Kako su u Ankaru stigli novinari iz Srbije, Bugarske i Mađarske, ne treba da čudi da postoje brojna preklapanja u nazivima, ali i načinu pripreme slanih i slatkih đakonija. Posle obilne večere smo produžili na koncert simfonijskog orkestra. Zajednički, ujednačeni rad kontrabasa i violončela, viola i violina, udaračkih i duvačkih instrumenata, praćenih mirnoćom klavira i mekim autoritetom dirigentske palice, doveli su do pulsiranja naše krvi koja se može uporediti sa malo kojim prethodnim životnim iskustvom. To je bio ujedno i pravi način da se završi prvi celoviti dan naše posete Ankari.
Rimsko kupatilo
Drugi dan našeg boravka u Ankari je počeo doručkom u hotelu, tokom kojeg smo probali masne ovčje i bivolje sireve, hrskave đevreke i usoljene masline. Nakon toga smo otišli u posetu rimskom hamamu, gde smo videli eksponate iz starih vremena Ankare i učili o prošlosti ovog mesta. Prema rečima našeg vodiča, beskrajno duhovite Betigul, radi se o drugom najvećem mestu ovog tipa, nakon rimskog kupatila u Rimu. Na tom značajnom mestu smo dobili i dragoceno objašnjenje o načinu rada hamama tokom starih dana. Za mene lično, naročito je interesantan bio deo obilaska, kada smo pričali o istoriji Osmanskog carstva, odnosno, tome kako današnje generacije Turaka gledaju na vođe iz tog dela svoje prošlosti. Tako sam saznao da su u očima ovog sveta, dva najznačajnija sultana, očekivano Mehmed Drugi Osvajač i Sulejman Veličanstveni.
Skupština i muzej
Posle hamama, posetili smo zgradu prvog turskog parlamenta, koja je sada muzej. Na ovom mestu je, praktično, počela savremena istorija Turske, budući da je tu konstituisana prva skupština. Izabrali su da to bude u Ankari jer samo ona nije bila okupirana u ratovima koje je Turska vodila nakon Prvog svetskog rata, a u cilju zaštite teritorija koje je nekad imalo Osmansko carstvo. U parlamentu smo posetili glavnu salu, u kojoj su poslanici zasedali od 1923. do 1960. U sporednim prostorijama smo videli stvari koje su bile u vlasništvu Kemala Ataturka, još jedan u nizu dokaza poštovanja prema “ocu Turaka”.
Toranj Atakule
Dobro izgladneli zbog dinamičnog, ali ne i prenatrpanog programa puta, posle posete prvom parlamentu, produžili smo na ručak. Tokom njega su se posebno istakli jagnjeći ćevapčići. Ručak smo zasladili baklavom i crnim čajem. Posle popodnevne šetnje i nabavke darova ukućanima i prijateljima u matici, stigli smo da se odmorimo, što je bilo dragoceno okrepljenje, pred nastavak obilazaka znamenitosti Ankare. Pre večere, posetili smo toranj Atakule, masivnu kulu visoku 125 metara, napravljenu 1989. godine. U sklopu kule smo i večerali, u restoranu poznatom po koktelima, koje smo s užitkom ispijali. Prigodan završetak još jednog uzbudljivog dana u Ankari, golemoj varoši koja na svet arogantno gleda sa nadmorske visine od oko 1.000 metara, ali koja nas je sve prihvatila i utešila na neki svoj magični način.
