Vidovdan je jedan od najvećih srpskih praznika, koji nije proistekao iz poštovanja prema Svetom mučeniku Vidu, već zbog toga što se na dan pomena, 15. juna (28. po novom kalendaru), ovog svetitelja odigrao Kosovski boj – srpska tragedija, mit i zavet.
Sveti Vid (Vit – lat. Vitus) kojeg praznuje Srpska pravoslavna crkva, po hagiografskim i ikonografskim izvorima i jednom zapisu iz 7. veka, bio je sin uglednog senatora sa Sicilije. Još u ranom detinjstvu je zbog snažne vere u Hrista stekao isceliteljsku moć, vođen anđelima koji su mu se javljali. Njegov otac Ilasije je na razne načine pokušavao da odvrati sina od hrišćanstva i nije odustao ni kada mu je Vit čudesno povratio vid. Očevom naumu da ga ubije, Vit je Božijom pomoći uspeo da pobegne u Lukaniju sa svojim vaspitačem Modestom i dadiljom Kriskentijom koji su bili hrišćani.
Posle nekog vremena nečisti duh je obuzeo sina cara Dioklecijana i zapretio da neće napustiti dečaka dok u Rim ne dođe Vit Lukanijski. Vit biva pronađen i doveden u prestonicu gde isceli carevića, ali kako nije želeo da prinese žrtvu paganskim bogovima, njega i njegove pratioce podvrgnuše mučenju. U najstrašnijim mukama javi im se anđeo i čudesno ih odnese u Lukaniju. Po dolasku Vit se pomoli Gospodu da primi duše troje sastradalnika i molba mu bi uslišena. Tri dana kasnije uglednoj hrišćanski Florenciji Vit se javio, ona je pronašla njihova tela i sahranila ih u mestu Marijanus.
Svetog Vita Srbi su poštovali u srednjem veku, a jedan od najstarijih dokaza je njegovo pominjanje, zajedno sa Modestom i Kreskentijom u “mesecoslovu” Miroslavljevog jevanđelja, napisanog krajem 12. veka za kneza Miroslava, brata Nemanjinog.
Sveti Vit se pominje i u srpskim hagiografskim izvorima koji su nastali po stvaranju autokefalne Srpske crkve.
Služba Sv. Vitu pojavljuje se u dva srpska mineja iz vremena kralja Milutina, koji se čuvaju u ruskim rukopisanim zbirkama. Verovatno i tzv. Dečansko četverojevanđelje u kome se takođe u mesecoslovu pominje Vit, potiče iz Milutinovog vremena, koje je ruski konzul, Giljferding 1857. godine na proputovanju kroz Staru Srbiju odneo iz Dečana u Sankt Peterburg.
O poštovanju Sv. Vita govore i srednjovekovne predstave na freskama, a jedna od najstarijih predstava nalazi se u Pećkoj Patrijaršiji u crkvi Bogorodice Odigitrije nastala oko 1335. godine u delu gde se nalazi kivot ktitora, arhiepiskopa Danila Drugog, naslikan sa najpoštovanijim svetim vračima (lekarima) svetim Kozmom, Damjanom, Pantelejmonom i Jermolajem.
Kult Sv. Vita počinje da slabi početkom 15. veka, jer se u srpskim tipicima i minejima za 15.(28.) jun, na dan Svetog Vita pojavljuje PAMJAT – u spomen pogibije Svetog kneza Lazara u Kosovskom boju, koja je doprinela da se ime Sv. Mučenika Vita u srpskom narodu ne zaboravi.
Srpska pravoslavna crkva Sv. Kneza Lazara liturgijski proslavlja od 1892. godine, toga dana proslavlja Svete mučenike Vita, Modesta i Kriskentiju, Svetog proroka Amosa, Prepodobnog mučenika Dula, Svetog Jefrema – patrijarha srpskog i Blaženog Avgustina – episkopa Iponskog.
