Marko je student režije i glume na Kolumbija koledžu u Čikagu, a za ovaj svoj film radio je i scenario, takođe igra i glavnu ulogu. Filmom je počeo da se bavi u srednjoj školi, a uz muziku, koja mu je praktično prva umetnička ljubav, veruje da je na pravom putu i da se talenat radom može na najbolji način usmeriti.
Za svoje kratke filmove već je nagrađivan, a za film "Litle South of Sanity" komponovao je muziku i dobio nagradu za najbolji dizajn zvuka.
|
Specifičan stil – Imam već dva scenarija u glavi za dugometražni film. Jedan od predmeta mog interesovanja je socijalni realizam. Možda je to i evropski način razmišljanja, ali sprovodiću ga na američki način, sa hepiendom! Svi moji filmovi prate jedan, centralni lik koji uvlači publiku u njegov život i njegovo razmišljanje. To je možda neki moj stil. Volim da film bude što ličniji. A jedan od najboljih načina je da prolazimo sa jednim likom kroz film, tako ga zavolimo i sami počnemo da se borimo sa njegovim problemima. I film "She be the One" prati glavnog junaka Caseya. |
U svojim delima, Grujić insistira na poruci i specifičnom senzibilitetu, po kome bi želeo da ga prepoznaju.
– Da budem iskren, ovo mi je najduži projekat do sada, a u isto vreme i najkraći. Rad na filmu se mnogo odužio, mnogo više nego što je trebalo za film od 10 minuta. Kao svaki umetnik i verovatno najveći kritičar svog rada, znam da je bilo mesta za neka poboljšanja. Uprkos tome, veoma sam zadovoljan filmom i porukom koju nosi. Poruka je veoma jasna i znam da sam uspeo da je sa papira prevedem na platno.
Mladi reditelj smatra da je ponekad mnogo teže snimiti kratkometražni film zbog kratke forme.
|
Na pravom mestu – Pismo o prijemu na fakultet (Kolumbija koledž) dobio sam na dan završetka srednje škole. Uzeo sam pismo i pre otvaranja se prekrstio. Onda sam saznao da sam primljen, ali tek kada sam krenuo na prvo predavanje shvatio sam, u stvari, koliko je ova škola stvarno dobra i značajna za moj umetnički razvoj. |
– Imate mnogo manje vremena da kažete sve šta želite i da to publika prihvati. Volim ih zato što su kratki, kao što i samo ime kaže; nemate vremena da vam bude dosadno. U poslednje vreme sam počeo da pronalazim teme svojih filmova iz svog života. Nije to bio slučaj uvek, ali sam shvatio da kada radim na temi koja mi znači nešto, tada i film ima veći značaj za mene. Mislim da jedino tada film može biti bliži publici, kada je iskren.
Završio je muzičku školu "Stevan Stojanović Mokranjac" u Zaječaru i te svoje prve ljubavi se ne odriče.
– Idem po osećaju, ali tako isto uklapam ih po određenoj formi. Muzika sama po sebi nosi emociju, za razliku od filma. Filmu je potrebna muzika, da bi se razvile te emocije. Ali isto tako, kada se dobro sklopi film sa muzikom, tada ispadne nešto mnogo bolje, nešto neverovatno; tada emocije probijaju sve granice. Kada koja od te dve umetnosti postane dominantnija u mojim projektima i mom životu, ne bih znao precizno da odgovorim. Dođe samo po sebi, to je neka magija i energija koja je neobjašnjiva. Znam samo to – da nije bilo muzike u mom životu, ne bi ni sad bilo filma. Sve ovo što radim, radim zbog te energije koja ispunjava moj život.
Prestižna umetnička škola čikaškog Kolumbija koledža iznedrila je mnoge sjajne umetnike, a tu je sticalo znanje i mnogo talentovanih ljudi sa prostora bivše Jugoslavije.
– Ja sam u Ameriku došao 29. septembra 2001. Tada sam imao 13 godina i nisam ni slutio kakav značaj Amerika predstavlja za mene. Srećan sam što sam u Čikagu i što sam dobio priliku da se školujem na Kolumbija koledžu. Ne sumnjam u to da bih uspeo i u Srbiji, ali znam da u Americi dobijam vrhunsko obrazovanje. U Čikagu živim kao da sam u svom Zaječaru. Već sam dugo u njemu i dobro ga poznajem. Ako uspete da živite kao Amerikanac u njemu, to znači da uživate u njemu.
Marko Grujić bi svakako bi želeo da njegovi filmovi budu prikazani i u Srbiji, na nekom festivalu, a planira i snimanje dokumentarca u Srbiji ovog leta, na specifičnu temu. I sebe može da vidi u Holivudu, jednog dana.
– Umetnost je mač sa dve oštrice. Veoma mali broj ljudi uspe da se bavi ovim poslom posle fakulteta. Da li vidim sebe jednog dana u Holivudu? Naravno! Možda sam malo preterao sa optimizmom, ali nema mesta za pesimizam. Amerika je zemlja u kojoj samo najbolji i najuporniji uspevaju, pa neka mi to presudi. Što se tiče komercijalizma i drugih stvari, mislim da ne traje dugo. Sve što je dobro, ostane pri vrhu i ova zemlja zna da neguje i čuva svoje zlato.
|
Susret sa srpskom publikom – Veoma se radujem premijeri pred srpskom publikom u Čikagu. Drago mi je pre svega zato što će biti taj srpski mentalitet prisutan. Iako sam se dosta odvojio od toga, ja sam Srbin i nedostaju mi naši ljudi. Srbi su i veoma oštri kritičari tako da jedva čekam da čujem njihovo mišljenje o filmu. |
