Zahvaljujući ljudskosti i upornosti Stojanča Lazova, gradonačelnika Rosomana, malog mesta u centralnoj Makedoniji, Enver Đulišan, čiji su se roditelji 1959. godine iz ovog mesta preselili u Tursku, posle 48 godina je uspeo da pronađe i zagrli svoju 12 godina stariju polusestru Đulize Idrizi, koja živi u Tetovu.
ŽMEĐUNAS:Susret u Rosomanu
Dirljivi susret brata i sestre dogodio se ovih dana u Rosomanu. Oboje su plakali kao mala deca, grlili se, radovali, pričali o životu i svemu što su propustili, i opet plakali. Oči su zasuzile i svima koji su prisustvovali prvom susretu najrođenijih, koji se nikada do tada nisu videli, a u srcu su znali da će doći i taj dan.
– Tražim moju polusestru u Makedoniji. Ona je rođena u Rosomanu, a ja je nikada nisam video. Želim da je zagrlim i da joj kažem da nije sama, da ima šestoro polubraće u Turskoj, koji sve ove godine misle na nju i žele da je vide. Ja imam 48, a ona bi trebala da ima oko 60 godina. Kao dete puno sam slušao o njoj i želim da je pronađem – izjavio je ne tako davno Enver Đulišan, koji je u Rosoman došao zajedno sa rođacima i prijateljima Turcima u nadi da će otkriti gde danas živi njegova polusestra.
Kada je čuo njegovu priču, gradonačelnik Rosomana Stojanče Lazov je obećao da će mu pomoći. Pronašao je njegovu polusestru Đulize Idrizi, i iz Tetova je ovih dana doveo u Rosoman da se vidi sa svojim bratom. Dok su joj iz očiju tekle suze radosnice, koje nije ni pokušavala da obriše, govorila je da se i ona nadala danu kada će videti svoje najmilije.
Dopisivanje
– Do juče sam život provodila sama, a od danas, kada sam pronašla braću, srce mi je puno ljubavi – rekla je Đulize, ne ispuštajući iz zagrljaja mlađeg brata Envera.
– Ja sam rođen u Turskoj, a moj otac je bio na visokoj policijskoj poziciji u tadašnjoj Jugoslaviji. Sa majkom Đulize se razveo kada je ona imala samo godinu dana, a potom se oženio sa 18 godina mlađom devojkom iz Bosne, mojom majkom. U tom periodu, dok su još živeli u Makedoniji, rođen je moj najstariji brat. Iako je mom ocu bilo lepo u Makedoniji i Jugoslaviji, povinovao se želji moje majke i zajedno sa brojnim drugim Turcima 1959. godine je napustio Jugoslaviju i preselio se u Tursku – veli Enver.
Po pričanju njegovog starijeg brata, njihov otac se jedno vreme dopisivao sa ćerkom iz prvog braka koja je ostala u Makedoniji, ali zbog teških uslova u kojima je sa familijom i šestoro dece živeo u Turskoj baveći se poljoprivredom i sadeći pamuk i duvan u selu Jenikent, nije imao sredstava da ode u Makedoniju i vidi ćerku, niti da je pozove u goste kod njih u Tursku.
|
Očevo kajanje
Promenili prezime
|
