Samohrana majka Ljiljana Čolić (66) iz Ljubesela kod Topole, čiji je sin Aleksandar (45) oboleo od ubrzanog starenja mozga, sve teže izlazi na kraj s nevoljama koje ih u stopu prate. Kod nadležnih institucija ne nailazi na razumevanje, ali jedna vrata se uvek otvore i punog srca pruže ruku spasa. Reč je o Udruženju Srpske bratske pomoći iz Kanade, koje je i ovog puta Ljiljani priskočilo u pomoć u pravom trenutku, uputivši joj donaciju od ukupno 35.540 dinara.
U razgovoru sa ovom namučenom ženom, koja više od 20 godina brine o sinu za čiju boljku pravog leka nema, saznajemo i da je Acino stanje iz dana u dan sve lošije.
– Iskrena da budem, da nije predsednika Udruženja Branislava – Baneta Živanovića i svih članova Srpske bratske pomoći iz Kanade, bojim se da i razmišljam šta bi s nama bilo. Do neba im se zahvaljujem. Oni su naši spasitelji, zaslužuju svaku sreću i blagodat u životu. Bane nas je letos lično posetio i uverio se u to kako živimo i koliko je Aca težak bolesnik. Rekao mi je samo: “Ne znam kako ćeš izdržati.” I to je sušta istina. Aca iz dana u dan gubi vid, zaboravlja, nepokretan je, a i s rukama je stanje sve gore pošto lako ispušta stvari. Njegovo stanje se samo pogoršava. Nisam ni ja bolje, ali moram da negujem Acu. Muke su to velike, a nemamo nikoga ko bi nam pomogao. Sami smo na svetu – poručila je 66-godišnja majka Ljiljana Čolić.
O mučeničkom i tegobnom životu Ljiljane Čolić i njenog sina Aleksandra, a pre svega divnim ljudima koji misle i paze na njih, pišemo više od decenije. Za sve to vreme Aleksandru i Ljiljani je stizala vredna pomoć u vidu lekova, novca, odeće, obuće i namirnica.
Zaključak se nameće sam po sebi, a to je da ih je upravo ta dobrota održala.
– Da nije “Vesti” i divnih ljudi širom sveta, mislim da Aca i ja ne bismo bili u životu. Nevolje su višegodišnje, naše snage iscrpljene, a mogućnosti da nešto popravimo jednake nuli. Još jednom hvala svima do neba i za sve što su do sada činili za nas – rekla je Ljiljana Čolić.
Meseci agonije
– Verujte mi da već mesecima nisam spavala kao čovek. Po čitavu noć Aca zapomaže, viče, žali se. Uznemiren je, misli su mu zbrkane i zato me stalno doziva. Da bih razbistrila misli, bar nakratko i da ne bih psihički “prolupala”, ponekad moram izađem ispred kuće, da se “sakrijem”. Kako ću i dokle ću tako, ni sama ne znam – iskreno će Ljiljana.
