Vapaj za opstanak “Vesti” stigao je i od naših štićenika, nevoljnika kojima naš Humanitarni most u saradnji sa čitaocima iz dijaspore pomaže da imaju koliko-toliko normalan život, a starima i nemoćnima da se leče i prežive. Molba da naše novine opstanu stigla je i od mladih koji se školuju zahvaljujući dobrotvorima iz rasejanja, ali i od brojnih humanitaraca sa kojima smo u zajedničkoj plemenitoj misiji pomoći koja ne zna za veru i naciju.
Olivera Radić, profesor iz Orahovca
Za “Vesti” smo saznali pre više od decenije i uspeli da iznesemo svetu istinu o nama, Srbima, koji živimo na Kosovu i Metohiji. Vaše novine su nam postale pružena ruka u svet i veza sa našim ljudima, ali i ne samo Srbima već i drugim narodima u dijaspori, koji su hteli da čuju istinu dokumentovanu pričama i fotografijama sa terena. Omogućili ste da ljudi iz Australije, Nemačke, Švajcarske, SAD i drugih čuju kako žive deca na KiM, a posebno kako odrastaju i školuju se u jedinoj gimnaziji na srpskom jeziku u prizrenskom kraju i postanu im stipendisti ali i prijatelji sa njihovim porodicama. Stipendijama čitalaca “Vesti” do sada je pomognuto više od 30 đaka naše škole. Kroz vaše članke širi se istina o životima ljudi sa posebnim potrebama i Humanitarni most je zaista pomagao ljudima bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost i starosnu dob. Gašenje “Vesti” bi bilo stavljanje flastera preko usta istini, a to nije cilj nijednog istinoljubivog čoveka i nijedne države koja počiva na temeljima pravde i prava. U nadi da će istina pobediti i “Vesti” živeti još aktivnijim životom, srdačno vas pozdravljam.
Hidajet Pljakić, čovek bez nogu, Novi Pazar
Kada su mi, nakon smrzavanja u snegu, pre tri decenije amputirane obe noge, nemoćan, sa bolesnom suprugom i dvoje dece, živeo sam u zabitom selu Vrapče na Pešteru. Bili smo gladni i puka sirotinja, bez nade i perspektive i onda kao da ih je sam bog poslao, pojavile su se “Vesti”. Posle pisanja o nama, dobri ljudi iz dijaspore kupili su nam kuću pored asfalta u selu Oraše, a dve decenije kasnije i stan u Novom Pazaru. Štićenici Humanitarnog mosta smo i dalje, a svaka nova donacija život nam znači. Vest o mogućem prestanku izlaženja “Vesti” u srce nas je dirnula. Ako novine stanu, stajemo i mi, jer bez pomoći dijaspore i dobrih ljudi nas život bio bi pretežak i gotovo nemoguć. Apelujem na državu da čuva “Vesti”, zbog veze dijaspore i otadžbine i više stotina štićenika kojima su “Vesti” i dijaspora izvor nade i opstanka.
Stana Minić, nepokretna baka, selo Dragočevo
Šta će biti s nama, od svih zaboravljenih i bolesnih staraca? Ko će da nam pomogne i kako ću ovako stara i nepokretna, bez ikoga svoga, u ovoj divljini? Kako da platim struju i lekove, kako uopšte da preživim? Ne dajte “Vesti”, tražite pomoć, obratite se državi. Ako u Beogradu znaju šta sirotinji znače “Vesti” i dijaspora, sigurno će vam pomoći. Nadam se da znaju i da će pomoći. Srbija ne sme da dozvoli da se “Vesti” ugase i da se prekine ta veza sa dijasporom.
Slobodanka Milošević, selo Znuša
Živim sama i teško bolesna u trošnom kućerku u zabitom selu Znuša, bez primanja i ikog svog. Prestanak izlaženja novine bio bi ravan katastrofi, jer su nam jedini spas i nada. Ako ugasite “Vesti” ugasićete i nas stare o kojima baš niko ne brine. Da nije bilo dobrih ljudi iz dijaspore ja bih gladovala, zimi bih se smrzavala, ne bih imala za lekove i verovatno bih već bila na onom svetu. Molim nadležne u Vladi Srbije da pomognu “Vestima”. Sitne su to pare za državu, a novine toliko značajne da zaslužuju da se u njih ulože i mnogo veći novci.
Dušimir Vuksanović, Pačevina na Goliji
Meni su “Vesti” i dobri ljudi iz celog sveta spasli život, nakon tri moždana udara i teške bede u kojoj živim, u zabitom i napuštenom selu. Dobrotvori su mi pomogli da ponovo koliko-toliko stanem na noge, da se oporavim i ponovo oživim. Donacije su mi zlata vredne, jer znače moj dalji opstanak. Valjda država neće dopustiti da se “Vesti” ugase, valjda znaju u Beogradu koliko znače nama, bedi i sirotinji u otadžbini, ali i onima koji su daleko od domovine, negde u Americi, Australiji, Kanadi. To su dobri i humani ljudi koji vole svoj narod i državu. Pa zar da sa njima prekinemo najvažniji kontakt.
Nikola Matković, student iz sela Vučinići
Čitaoci “Vesti” mi pomažu od pete godine i praktično su me donacijama prehranili, školovali i pomažu da postanem inženjer informacionih tehnologija. Sačuvati “Vesti” po svaku cenu, to je moja poruka Vladi Srbije. U slučaju da ove novine prestanu da izlaze, presahla bi i pomoć koju dobijam, a samim tim bilo bi ugroženo i moje dalje studiranje, a tek sam na trećoj godini.
Marija Milanović, učenica osnovne škole sa Rogozne
Kada je u “Vestima” pročitala za moje muke, porodica mog dobrotvora Marka iz Sidneja odlučila je da mi svakoga meseca šalje po 200 dolara. To je mojoj porodici jedini prihod koji imamo. Dobri ljudi iz dijaspore kupili su nam konja, zaprežna kola, kravu, motorno testere i frižider. Da nije bilo tekstova u “Vestima” i Humanitarnog mosta ništa od ovoga ne bismo imali i ne bi bilo ni moje stipendije. Spremna sam i lično da pišem premijerki i predsedniku Srbije i da ih molim da pomognu “Vestima”. Nadam se da znaju koliko nam “Vesti” znače, koliko nam je pomoć dijaspore važna i da nas neće lišiti ove pomoći.
Ana Milankov, majka štićenice Milice Tatić
Beskrajno smo zahvalni, jer uz pomoć vaše redakcije, stupili smo u kontakt sa divnim ljudima velikog srca. Neki od njih često nas se sete. Gospodin Kosta iz Nemačke pita telefonom za Milicu, Nadežda Radović, divna žena nam je više puta slala donacije. Njihova i pomoć drugih plemenitih ljudi mnogo nam je značila. Ispričaću vam i jednu anegdotu. Javio se Zoran Jovanović iz Nemačke, čija je majka Olga Jeremić, rodom iz našeg mesta, i želela da pomogne Miličino lečenje. Ispostavilo se da smo rođaci i da mi je njegova majka tetka, a da niste pisali o Milici ne bismo saznali jedni za druge. Možemo da vam kažemo samo: Hvala što postojite!
Vukomir Tomović, samohrani otac nepokretnih sinova, Novi Pazar
Za nas je strašna pomisao da bismo mogli ostati bez “Vesti” i kontakta sa dobrotvorima širom sveta, a posebno u Australiji, koji nam pomažu da, uprkos zloj sudbini i nesreći koja nas je zadesila, opstajemo i živimo. Za sve što smo postigli za prethodnih 25 godina, zahvalni smo dijaspori i Humanitarnom mostu. Dobrotvori su nam kuću sagradili i pomogli da se iz zabitog Pasijeg Potoka na Rogozni preselimo u Novi Pazar, gde smo blizu lekarima, da imamo za hranu i lekove i da ne strepimo hoćemo li prezimiti zimu. Moji nepokretni sinovi Ivan i Predrag i ja opstajemo uz pomoć dijaspore. Svaka donacija nam je ruka spasa, jer nam omogućuje da kupimo lekove i ogrev i platimo struju. Ako se “Vesti” ugase, ostajemo sami i bez igde ikoga. Interes države je da makar samo i zbog Humanitarnog mosta pomogne “Vestima” i tako delimično zbrine na stotine starih i bolesnih. Decenijama unazad “Vesti” su postale jedna vrsta humanitarne institucije koja za nas siromašne, bolesne i hendikepirane mnogo više čini nego neke državne institucije sa stotinama zaposlenih. Apelujem na Vladu Srbije i na institucije da pomognu “Vestima”, a samim tim i nama, i da nikako ne dozvole da se ta žila kucavica koja nas spaja prekine.
Pomoć pojedincima i ustanovama
Humanitarni most tri decenije pomaže bolesne i siromašne pojedince, ali i brojne ustanove. Izdvojićemo adaptaciju Stacionara za decu sa autizmom i izgradnju senzorne sobe, kompletnu obnovu Mlečne kuhinje na Institutu za majku i dete “Dr Vukan Čupić”, nabavku šest inkubatora za neonatološko odeljenje GAK Narodni front, kompletnu klimatizaciju Dečjeg odeljenja užičke bolnice, stipendije za 300 ratne siročadi i 75 dece sa Kosmeta, dok je pedesetak štićenika uživalo gostoprimstvo donatora za vreme lečenja u inostranstvu, Parizu, Marseju, Londonu, Cirihu, Beču, Hanoveru, Frankfurtu, Rimu.
Sačuvajmo humanitarno bogatstvo
Za skoro tri decenije, koliko sarađujem sa Humanitarnim mostom “Vesti” i našom humanom dijasporom, pomogli smo hiljadama ljudi, najviše starima, siromašnima, napuštenima, bolesnima i dobrim đacima pešacima u zabitima Peštera, Rogozne, Golije, Kopaonika, Kosova i Metohije i severa Crne Gore. Izgradili smo i renovirali na stotine kuća, sirotinju od gladi spasavali, bolesne na lečenja slali i lekove im kupovali, siromašnu decu školovali. Još se nismo umorili i još se zajednički borimo da pomognemo nevoljnicima u ovom kraju kojih je na žalost sve više i koji najviše nade polažu u “Vesti” i našu dijasporu.
Opasnost da se zbog ekonomske situacije može dogoditi da dijasporske novine prestanu sa izlaženjem, bila bi katastrofa za dobročinstvo, za naše veze sa dijasporom, za ovdašnju i sirotinju širom Srbije i bivše Jugoslavije, ako hoćete i za državu, jer “Vesti” su preko Humanitarnog mosta decenijama ta spona između našeg dobrog naroda rasutog po belom svetu i našeg siromašnog naroda u otadžbini. Zato, zbog humanosti pre svega, apelujem na državu Srbiju da, ako je to potrebno, pomogne “Vestima” i da učini sve da se taj “most” nikako ne sruši. Za državu je to mali i neznatan izdatak, za siromašni narod ogroman dobitak. Država pomaže raznim novinama u kojima starlete zauzimaju čitave strane, a mi humanitarci jedva nađemo mesta u nekom ćošku. Zašto da ne pomogne novine kojoj su briga o narodu i vezama matice i dijaspore, evo već tri decenije, prioritet, koja zbog ovoga i postoji?
Nadam se da će se sa “Vestima” i Humanitarnim mostom i dalje dobro sarađivati i pomagati sirotinji u ovom delu Srbije. Da vlasti Srbije neće dozvoliti da naša dijaspora, od Amerike do Australije, bude lišena informacija iz domovine i svog jedinog dnevnog glasila. Zato apelujem na Vladu Srbije da u ovim teškim vremenima, kad zbog rata u Ukrajini i ekonomske krize širom Evrope mnogi propadaju, pomogne “Vestima”.
