Moglo bi se reći da se razlika između vežbe i namerne vežbe svodi na vaš nivo komfora. Redovna vežba je zabavna – treba da radite ono u čemu uživate, a nadamo se i u onome u čemu ste dobri, bar nekoliko sati nedeljno.
Kao što su nam mnogi učitelji rekli, vežba i praksa čine nas savršenim. Drugim rečima, sati provedeni za klavirom ili u kavezima za udaranje ili na šahovnici nisu mnogo vredni ako niste pametni. To je poruka stručnjaka za performanse K. Anders Eriksona, čije istraživanje “namerne prakse” – uprkos naučnom uzrujavanju koje je prouzrokovano – može da pomogne deci i odraslima, u tom slučaju da se izvuku više iz svojih vežbi.
Namerna praksa zahteva da provedete puno vremena izvan svoje zone komfora, radeći na stvarima u kojima ste lošiji ali i da prihvatate kritiku od nekoga pametnijeg od vas. Napokon, ako vežbate samo ono u čemu ste dobri, nikada nećete poboljšati ono u čemu ste lošiji i slabiji.
Na primer, kada dete počne da svira gitaru, moglo bi da se zainteresuje na jedan od dva načina.
U tradicionalnom modelu vežbanja, dete sedi u svojoj sobi i uči akorde koji mu trebaju da svira svoje omiljene pesme, sastaje se s drugim prijateljima da zajedno sviraju te pesme, i na kraju počinju da pišu svoje pesme. To je putovanje koje su mnogi od nas prošli.
U modelu namerne prakse – koja je, iako efikasnija, i manje prijatna – dete sedi u svojoj sobi učeći akorde koji mu trebaju da bi sviralo svoje omiljene pesme, a zatim počinje da uzima privatne časove iskusnog učitelja. Taj učitelj procenjuje vaše sposobnosti i daje redovne, personalizovane povratne informacije o tome šta je potrebno za poboljšanje. Na kraju, počinjete da nastupate, prvo uz pomoć svog učitelja, a zatim sami, sve vreme gradeći sopstvenu samoprocenu kako bi shvatili koja područja su vam bolja.
Važno je, međutim, da decu ne gurate predaleko, prebrzo.
– Za roditelja ili nastavnika je kontraproduktivno da ih gura duže nego što mogu – kaže Erikson Kuarc.
– To stvara probleme sa motivacijom i prisiljava dete da učini najbolje što može kada nema 100% koncentraciju. To je povezano sa razvijanjem loših navika.- nastavlja Kuarc
Ali ubrzo deca nauče da stalni napori na nečemu što vole donose koristi više nego što su mogli da zamisle. Čak i ako ne postanu velike poznate zvezde, razvili su veštinu koja je još korisnija: namerna vežba.
