Čak i oni koji ne prate, ili slabije prate sport, sigurno su čuli, ili bar na nekom bilbordu u gradu, nekoj reklami, videli Zoranu Arunović. Srpska strelkinja, čiji je glavni adut na strelištu pištolj, van njega odlično barata osmehom. Onim “zaraznim”. Ne možete a da se ne smejete u Zoraninom društvu. Tako je bilo i kad su “Vesti” posetile srpsku olimpijku na jednom od poslednjih treninga na Carevoj ćupriji pred odlazak na zaslužen odmor posle još dva zlata osvojena na državnom prvenstvu u Novom Sadu.
Pola zasluge za svaki uspeh, kažu, ide treneru. U ovom slučaju, Zorana sve nesebično deli sa sestrom Jelenom. Ona je njen trener, njena podrška, “vetar u leđa”, oslonac, prijatelj. Kako se rodila ideja o saradnji, odnosno ko je bio inicijator?
– Sve je došlo spontano. Nije bila čak ni neka velika pompa. Nekako smo samo “prešle” u ovo stanje – kaže Zorana.
Da čujemo i Jeleninu verziju:
– To je bilo, ja ću za ovu priliku samo malo savetodavno da joj “solim pamet”. Starija, iskusnija sestra, da joj daje malo neke smernice, jer bila je talentovana. Ja sam bila talenat, tako su mi rekli, ali kada sam videla kako Zorana puca, za mene je to bilo neverovatno. Onda je počelo ono “nemoj tako da pucaš, probaj ovako”, “uradi ovo, uradi ono”… U međuvremenu sam upisala Visoku sportsku i zdravstvenu školu. Toliko je krenuo da me zanima trenerski posao, da za mene nije bilo ništa prirodnije nego da steknem znanje i prenesem gde treba.
“Jadna ti, jadna ja”
Kome je bilo teže?
– Kažem joj, “jadna ti”, mada, prvo jadna ja, pošto si me navikla na profesionalizam, na uspehe, a jadna ti, jer sam se učila na tebi. Sve faze, od onoga da mora mnogo da se radi, do onoga da mora pametno da se radi, kako se procenjuje, da probamo ovo ili ono, mi stalno nešto menjamo, jer, to je jedini način da ostaneš u vrhu. Moraš da se prilagođavaš. Ona je kao moj eksperiment.
– Drugim rečima, ja sam zamorče, ali se ne žalim – jasna je Zorana.
– Ne znam čija je ideja bila, ko je bio tako pametan – šali se Jelena.
– Pa, tvoja!
Koju ličnost Jelene bi Zorana izabrala? Sestru ili trenera?
– Sestru, uvek. Tu nije tako čvrsta, nepokolebljiva, mogu da je šarmiram.
– Manipulativna je – ubacuje se Jelena.
– Jesam, jesam, da dobijem nešto od moje sekane… Međutim, kao trener… Šalu na stranu, kako god da okreneš, znam da od nje i kao sestre i kao trenera uvek dobijem najbolje. Meni, kao sportisti, od izuzetnog značaja je što znam da u svakom trenutku mogu da se oslonim na nju i da nijednog trenutka neće raditi nešto čime će da sačuva samo svoje interese.
Poverenje je na prvom mestu!
– Imamo to ogromno poverenje, koje mislim da je osnova između kvalitetnog odnosa sportiste i trenera. Naravno, tu je i znanje, jer mogu da imam poverenja koliko hoću u nju kao čoveka, sve je to uzalud, ako nema znanje koje je potrebno da budem najbolja u ovom što radi. Imamo i to – smatra Zorana.
Kako opstajete u vrhu 15 godina?
– Mora stalno nešto da se menja. Objasni ti nekome ko ide na posao pet puta nedeljno, osam sati dnevno, da ja razmišljam 24 sata dnevno, da li postoji nešto što ne znam, da nisam nešto propustila, da li mogu da stavim nešto iz okruženja u kontekst treninga, radi rasta rezultata. Stalno neko razmišljanje, nešto mi izmiče, možda bi nešto moglo da bude efikasnije, da sa postojećim ulaganjem može da ima bolje rezultate, da joj produžim karijeru za koju godinu, stalno razmišljaš kako da optimizuješ ceo proces. Ona je već u nekim godinama, navikla je na jedan sistem i kada u toj fazi njene karijere želiš da je održiš na visokom nivou, mora nešto da se promeni, kako bi dobila kvalitet koji pomaže da ona ostane visoko sa rezultatima – kaže Jelena.
Kad juniorka pobedi Jasnu
Kako je izgledalo kada je neka mala Zorana na seniorskom prvenstvu države bila prva, ispred legendarne Jasne Šekarić?
– Ne sećam se baš tog dela, ali pamtim da sam se tresla kao prut. Nisam bila neka klinka, već sam imala neke rezultate. Za mene je to bio lični rekord, a i sama pomisao da sam pobedila Jasnu, fantastičnog strelca, puni srce.
Šta je bilo prvo što je Jelena primenila kod Zorane, kada je krenula saradnja?
– Rekoh, bila je telentovana i brzo je napredovala. Nikada pre toga nisam videla tako nešto – jasna je Jelena.
– Međutim, imala sam velike oscilacije, na tome je Jelena prvo radila kada smo krenule da sarađujemo. Gledali smo samo, odnosno Jelena je gledala planovima treninga, da smanji oscilacije i podigne nivo prosečnog rezultata koji sam ostvarivala. Imamo trend od 2008. da podižemo “pucanje”. Nekada to ne “upali”, desi se i da u ovim godinama imam oscilacije, ali sve se to da ispraviti.
Zorani nije strano da među prvima obezbedi učešće na Olimpijskim igrama.
– Pre deset godina, 2010. sam na prvenstvu sveta uzela tri medalje i osvojila prvu žensku vizu za London. To je jedno od lepših takmičenja, gde smo se Jelena, Jasna i ja nadmetale zajedno. Sa nama je bila i Bobana Momčilović Veličković. Otišla sam bez velikih očekivanja, da pucam i da vidim šta će biti. U fantastičnom raspoloženju sam dočekala naredni dan, kada sam osvojila srebro, za nijansu ostala bez zlata. Imala sam priliku da budem fantastična, a bila sam samo malo manje fantastična – u svom stilu će Zorana. – Ta 2010. mi je otvorila mnoga vrata i na ozbiljan način me uvela u svet streljaštva. Od tada je, praktično, sve počelo.
Tuga za Bobanom
Ova godina nikome nije donela ništa dobro. Uostalom, da je bilo sreće, Srpska strelkinja bi već imala još jedne Igre iza sebe. Ipak, 2020. će sestre Arunović da pamte po velikom gubitku.
– Ova godina je toliko grozna…
– Katastrofa – nadovezuje se Jelena. – Ne može da se ne pomene tragedija koju je doživeo srpski sport, streljačka reprezentacija Srbije, ali i mi lično sa onim što se desilo Bobani, jer smo bile izuzetno bliske. Ona je bila integralni deo našeg života poslednjih deset godina.
– Mi smo bile mnogo, mnogo bliske. Nas četiri… – sa setom će Zorana.
– To što se desilo čini ovu godinu nadrealno lošom. To sa Bobanom, pa korona… Nema poređenja.
– U poređenju sa onim što se desilo Bobani, ništa nije bitno.
Kako nalazite način da se vratite pripremama za Olimpijske igre?
– Jedno je jasno, ovo će da se završi, pa bio to Tokio ili Pariz. Uz to, ako te je nešto nosilo kroz život i bilo značajan činilac svakog tvog dana, onda to mora da se nastavi i sada. Situacija je mnogo komplikovana, pošto niko nikada nije bio u njoj. Radi se, trenira se, ne znamo da li ćemo od septembra, u kojoj formi… Ono što je komplikovano, to je nedostatak informacije, koju niko nema, a to je kada će ovo da se završi, kada će ta vakcina i tako to – veli starija sestra.
Da li je Zorana spremna da se osvoji olimpijsku medalju?
– Gledam prosečan rezultat. Ne znam da je neko izašao na veliko takmičenje i da mu je sve bilo potaman. Jasno je da će biti osujećenja, problematičnih situacija, kritičnih momenata, mi treba da radimo da njen odgovor u tim momentima bude što bolji. To je ono što je naša orjentacija za Tokio, a to je da najniži rezultat koji ona tog dana može da postigne, bude dovoljan za ulazak u finale. U finale prolazi osam devojaka i radi se hitac po hitac, na način koji nas dve budemo dogovorile. Možda svi koji budu došli budu bolji od nje, ja ću im čestitati, a možda i niko ne bude. Onda će meni da čestitaju. Videćemo.
Dan za pamćenje
Mnogi i danas pričaju o nesvakidašnjem Zoraninom uspehu u Mariboru.
– Osvojila sam tri zlatne medalje i oborila svetski rekord. Bilo je to 11. marta 2017. u Mariboru. Završilo mi se pojedinačno pucanje, oni me vraćaju u kvalifikacionu salu, gde se pucao miks, sa Mikecom. Još 25 hitaca, od svih muškaraca i žena, meni niko ne može da priđe. Ljudi su se skupljali oko mene. Imala sam samo dve devetke od 25 metaka. To je vrh. Ljudi su komentarisali da se takav rezultat neće ponoviti narednih 20 godina. Nastao je delirijum, ja sam vitlala pištoljem, ne znam kako mi nisu oduzeli dva kruga. Moja zlatna medalja, bila je ispraćena na takav način. Stvarno sam pravila sjajne stvari posle toga.
Svesni smo da Zorana ume da sluša, jer da nije tako, ne bi nizala uspehe. Ume li starija sestra da sasluša mlađu?
– Ima, naravno, trenutaka kada kažem da mislim da neka odluka nije najbolja. Jelena je uvek spremna da sasluša, ali na kraju bude kako ona kaže, pošto je ona “mozak operacije”. Bilo je faza kada sam mislila “moja seja meni naređuje, ona mene muči”, ali smo brzo zauzele zajednički kurs. Meni nije uvek lepo, nekada znam da bih je ispsovala, pravi mi pakao na treningu, ali isto tako znam da je to ono da budem makar za 0,1 posto bolja. U ovom trenutku ne mogu da ciljam da budem 10 odsto bolja, pošto sam došla na određeni nivo – zaključuje Zorana.
Da li ima dovoljno “ludih”?
Zoranin izbor prilikom upisivanja studija bio je Filološki fakultet, odnosno ukrajinski jezik, pošto je u to vreme Ukrajina harala svetskim streljaštvom. Da li je došlo vreme da neko upiše srpski jezik, zbog toga što su se stvari u svetskom streljaštvu malo promenile?
– Rekla sam da bih bila srećna da jednog dana neko upiše srpski, ne zbog mene, već zbog toga kako pucam. Da li je došlo vreme za to? Mislim da jeste. Imam rezultate koji bi nekoga ko je fanatik mogli da stimulišu da uradi tako nešto, mada ne znam ko je dovoljno lud, osim mene.
San o balkonu
Po emocijama, balkon, ili tron? Doček ispred Skupštine grada posle Igara, ili medalja na tom takmičenju?
– Dva puta sam bila na balkonu. Rekla bih da je tron jači po emocijama, ali bih volela da bude balkon. Jednom sam na njemu bila kao olimpijac, koji je ušao u finale, drugi put sam bila sa ostalim sportistima. Kada sam videla koliko se vesele i kakve emocije imaju oni zbog kojih je taj doček organizovan, poželela sam da ja jednog dana budem na njihovom mestu. Za sada znam kakav je osećaj na tronu, ali volela bih da jednu medalju, zamisli olimpijsku, proslavim sa narodom na balkonu.
Jelena bolji kuvar, Zorana pecaroš
Ko je bolji kuvar?
– Jelena – poručuje mlađa sestra.
Ko je bolji pecaroš?
– Zorana – odgovara starija.
Da li je bar Zorana stigla za vreme korone da ode na pecanje?
– Jednom samo i to sam zabacivala pola sata. Samo da me mine želja. Trebalo je da idem one subote kada je organizovano državno prvenstvo, dan posle toga drug kod koga je trebalo da idemo, nije mogao. Prebacili smo za naredni. Konačno mi se posrećilo – zadovoljno će Zorana.
Ponosna na Žene u sportu
Zorana je deo tima koji promoviše ženski sport. Žene u sportu ne bi mogle ni da se zamisle bez nje.
– Toliko imamo dobrih sportistikinja. Krenimo od Ivane Španović i Milice Mandić. Kada me neko pita za najbolje, pomislim na njih. One su mi na vrhu. One su aktuelne, ipak pogledajte kakvu istoriju imamo sa tenisom, recimo, ali i sa streljaštvom. Jasna Šekarić će, čini mi se, zauvek da bude sinonim streljaštva, neko ko je uspešan olimpijac. Za mene je ona jedan od boljih reprezenata srpskog ženskog sporta. Drago mi je što je neko mene sada prepoznao kao uspešnu sportistkinju, koja će da bude jedno od “zaštitnih lica” i da na sopstvenom primeru ubedi devojčice širom Srbije, da mogu da budu ko god požele. Ako hoćeš da budeš šampionka, bićeš – poručuje Zorana.
Arunovićeva ne krije ko je nju motivisao da postane šampionka:
– Meni je jedna od većih inspiracija bila medalja Nađe Higl! Na njenom primeru sam videla da to što si iz Srbije, ne znači da ne možeš da se nosiš sa ljudima sa strane. Jedna devojka iz Srbije uspela je da pobedi jednu mašineriju, pošto svi znamo kakva je sila Amerika u plivanju. Na tom primeru sam videla da je sve moguće. Naredne godine sam ja bila ta koja je trijumfovala, ispred mnogo zvučnijih i kvalitetnijih strelaca. Iako sam pre zvanične saradnje sa sestrom postala prvakinja sveta, sa njom sam osvojila medalje za koje sam mislila da su nedostižne. Jelena je meni dala svaku vrstu podrške, da ostvarim snove. Mislim da je to vrlo bitno.
