Fudbaler koji će svojim unucima imati što-šta da ispriča svakako je Marjan Marković. Bio je deo trofejne generacije Crvene zvezde, video je na delu umeće Kristijana Ronalda na Old Trafordu, nosio je dres Srbije i igrao u Libiji u vreme kad je brutalno ubijen Moeamer el Gadafi. Danas u 40. godini, umesto “egzotičnih” destinacija i bogatog Zapada, za svoju dušu tera loptu u rodnom selu sa drugovima iz detinjstva.
Tako se i ekipa “Vesti” našla u Batovcu, na terenu gde je sve počelo. Ušuškano između Velike Morave i Dunava, na svega nekoliko kilometara od Požarevca, selo je još mirnije nego inače.
Kiša koja je padala celog jutra dodatno je usporila mesto od dvestotinak kuća u kojima je nekada živelo oko 500 ljudi, sada tek oko 130. Ipak, stotinak meštana koji su ostali u selu i nisu sa svojim porodicama i rođacima u Austriji, Nemačkoj i Italiji, polako su “izmileli”, samo da bi posle dve nedelje gledali svoj FK Batovac, Bucu, Pekara i ostale fudbalere zahvaljujući kojima je ovo selo ponovo “živnulo”.
– Dobrodošli! Uživajte u fudbalu, a onda da pričamo u “trećem poluvremenu” – sa širokim osmehom je dočekao goste Marković u punoj opremi dok traje zagrevanje na lepo sređenom travnatom terenu.
‘
Dobar sin, suprug, otac i komšija
O Markoviću svi imaju reči hvale, važi za dobrog supruga, požrtvovanog oca, što je nasledio od svojih roditelja i tate Radiše. Istog mišljenja su i komšije, mada ima i suprotnih primera.
– Ko te dovede u klub, lele šta promaši – viče iz publike simpatični brkajlija sa raskopčanom jaknom i kaljačama.
Sa ogromnom pažnjom prati svaki potez svojih miljenika na terenu, za koje kaže da su mu draži od Reala, Bajerna i svih ostalih fudbalskih velikana.
– Ma kakva Premijerliga, ne gledam više ni reprezentaciju. Samo ovde dođem da gledam Bucu. Svi su dobri, on posebno! Nikad nas nije zaboravio. Ovde se ništa ne dešava, jedino ovaj fudbal. Izađem ovde, ili na jednu poljanku da pričam s nekim – objašnjava dok jedan drugi fudbaler kojeg je kritikovao postiže het-trik.
– Ma, jesam rekao da je ovaj odličan. Pa, Buca je njega doveo – ponosno konstatuje.
‘
Nigde kao kod kuće
Od prvog sudijskog zvižduka uverili smo se da “forma jeste prolazna, a klasa večna”. Marković je u ubedljivom trijumfu protiv Mladog borca iz Majilovca od 6:0, skoro kao u najboljim danima upisao asistenciju i gol, “držao odbranu”…
– Bio je ovo susret Međuopštinske lige, grupa Dunav-Požarevac. Svakako da je lepo kada se pobedi, a vidi se iz priloženog da celo selo živi za klub. Koliko uslovi dozvoljavaju, posle utakmice se družimo i “treće poluvreme” bude najbolje – objašnjava popularni Buca, kako ga meštani ovde zovu.
Dok se uz sok (ne pije alkohol) “oporavlja” posle napornog duela objašnjava zašto se vratio u rodno selo:
– Tako sam vaspitan od strane roditelja. Cenim ono gde sam počeo, gde sam odrastao i radim isto onako kako sam radio i živeo nekad. Došao sam ovde posle dobre karijere i inostranstva. Jednostavno je, više volim svoje selo nego grad, a srce vuče baš ovde. Sada, dva puta dnevno treniram pionire požarevačkog Mladog radnika. Prepodne od 9, pa onda popodne od 15.00. Tu je i moj sin Vasilije. Njega svakog dana, uveče vozim za Beograd na treninge u Crvenu zvezdu i dan je ispunjen. Fudbalski život vodim i u sportskom ritmu. I danas igram, i igraću dok noge mogu. Svako ima svoj put. Ja sam izabrao ovaj, da budem trener pionira i dam sve od sebe da ovo selo živi kroz fudbal i druženje.
‘
Bez obzira na to što je u selu mnogo manje ljudi nego ranije, oseća se entuzijazam, pogotovo kada se spomene “najvažnija sporedna stvar na svetu”:
– Fudbal nam je pomogao. Nisam samo ja oživeo klub, tu je i naš kapiten Dragan Milošević, kao i predsednik kluba Dragan Marković. Igrali smo u Mladom radniku i došli smo na ideju da se vratimo ovde i napravimo jednu zdravu priču. Cilj nam je da pokušamo da vratimo ovu našu decu, da ih podstaknemo da izađu na teren. Mnogo su pomogli i meštani, posebno ljudi iz sela koji su u inostranstvu, a ima ih i u Austriji, Italiji… Dobro je da ni oni ne zaboravljaju odakle su i donacijama mnogo pomažu.
Buca
Pre nego je počeo da igra fudbal i postao bek koji širom Evrope čuva najbolje fudbalere sveta, Marković je bio golman. Ali, umesto bravura Kepkea, Kana, Zofa i ostalih svetskih čuvara mreže, uzor mu je bio lokalna leganda – Buca.
– Stalno sam iza gola skupljao lopte i kako je koji golman pravio paradu, tako sam se i ja bacao u stranu. Imao sam 7, 8 godina. Bio je u Batovcu golman iz Kostolca koji je dobio nadimak Buca i pravio je mnogo atrakcija tokom meča, prevrtao se sa loptom i slično. Ja sam ga imitirao, bacao se iza gola i po njemu sam i dobio nadimak po kom me ovde znaju. Nisam, imao svetske uzore, već Bucu. Posle sam počeo da igram i u petom razredu prešao u Mladi radnik. Tu sam postao najmlađi kapiten kluba, kao i najmlađi kapiten mlade reprezentacije.
Spuštanje slušalice legendarnom Džajiću
Kao dečak nije maštao o svetskoj slavi, a ona je došla spontano, baš kao i poziv u Crvenu zvezdu.
– Bila je 1999. godina, igrala se anti-ratna utakmica protiv Crvene zvezde. Na terenu Drulić, Bunjevčević, Lalatović, Vitakić, branio je mislim Jevrić… Nisam mogao da sanjam da će mi postati saigrači, a iskreno, o tome nisam ni razmišljao. Danas deca maštaju o Ronaldu, Mesiju… ja to nisam imao, samo sam voleo fudbal. Ostalo je došlo samo po sebi. Sećam se, posle tog meča, vraćao sam se iz škole. Na pešačkom prelazu, telefon zvoni, a na drugoj liniji čujem: “Dobar dan, ovde Dragan Džajić. Da li bi ti voleo da pređeš u Zvezdu?” Bio sam izbezumljen. Nisam ni mogao da verujem da jedno tako veliko ime zove mene na telefon. I? Samo sam spustio slušalicu. Možda je to bio i pravi potez koji sam napravio. On se zainatio, zvao ljude u klubu i doveo me u Zvezdu. Čuo sam priče da je rekao kako mu niko nije spustio slušalicu, ne znam da li su tačne. Naši ljudi u sličnim situacijama umeju i da opsuju misleći da se neko šali, dobro je ispalo.
Prvi trening na “Marakani” za Markovića je nezaboravan:
– Kada sam prolazio kroz tunel, osetio sam se kao u svemirskom brodu. Nikada u životu nisam video tako veliki stadion, ambijent… Bio sam malo u strahu. Imao sam sreću da se prijatelja iz Požarevca družio sa Goranom Drulićem, koji mi je mnogo pomogao. I ostali igrači su bili tu za mene, počev od pokojnog Gorana Bunjevčevića koji je bio za desetku, do ostalih. Osećao sam da sam ceo život za tim ljudima.
– Svi smo sanjali tu Ligu šampiona. Sve se poklopilo i sa dolaskom Slavoljuba Muslina za trenera, bili smo blizu. Pamtim Dinamo iz Kijeva, igrali smo 0:0 i 1:1. Tamo smo imali dosta šansi koje smo promašili. S druge strane delovalo nam je da je Dinamo došao da odigra u Beogradu onoliko koliko im je potrebno. Od ostalih mečeva, protiv PSV-a nisam igrao zbog povrede. A pamtim Lacio, Kijevo, Rozenborg…. Bilo je dosta utakmica.
‘
Dueli sa Ronaldom i Bekamom
Posle Zvezde, Marković je trebalo da zaigra u Seriji A, ali, nije mu se dalo. Kako je Đenova zbog nameštanja izbačena u Seriju C, odlučio je da karijeru nastavi u Ukrajini.
– Tri meseca sam trenirao u Đenovi, bio kod Nikole Lazetića i stvarno hvala mu. Posle Italije i “plus 30” stepeni, otišao sam u Dinamo Kijev na “minus 15”. Nisam mogao da se naviknem prvih šest meseci. Na prvom meču se povredim i operišem meniskus i ligamente. Ipak, pronašao sam ritam, posle meseci adaptacije. Verovao sam u sebe i nametnuo se treneru, pa su došli i susreti u Ligi šampiona. Pamtim taj Old Traford i duel protiv Mančester junajteda za koji je tada igrao Kristijano Ronaldo. Ja na centru, on odigrao pas, ja se okrenuo sa željom da “šprintam”, a on u šesnaestercu. Shvatim da sam ja još na centru gde sam bio. Koliko su tada bili moćniji od nas… I to, i Santjago Bernabeu, igrao sam i u Lisabonu, u Italiji…. Igrao sam i protiv pravog Ronalda, protiv ovog Ronalda, Totija, Žuninja, Roberta Karlosa, Kasana, Bekama… Imao sam malu čarku sa Bekamom. Gospodin se bio naljutio i gađao me loptom. Bilo je to na meču Dinamo Kijeva i Reala, neke 2007., 2008. Uzeo sam loptu i vratio mu, da ponovi to isto. Ipak, to su stvarno velikani i bila mi je čast.
Hrvatska i Libija
Zatim pravac Istra:
– Bio sam drugi fudbaler, koji je igrao u Hrvatskoj na tom nivou. Pre mene je bio golman Aleksandar Žilić koji je branio za Rijeku. Ja sam otišao u Pulu, i ljudi su me fenomenalno dočekali. Imam samo reči hvale za sve ljude tamo. Nikakav problem nisam imao zbog toga što sam Srbin. I dan-danas imam prijatelje i svakog leta odem tamo, zaista mi prija.
Posle Istre otišao je u Beč, gde je imao jednu od boljih sezona. Za glavni grad Austrije kaže da je prava civilizacija u kojoj je sve na svom mestu. Nešto drugačije bilo je u Libiji, gde se obreo posle epizode u Kazahstanu:
– Velike promene su se desile u toj zemlji. Ubili su Gadafija, a ja došao malo posle toga. Imao sam poziv od Bore Raduke, koji je bio trener, tamo i Miloša Ninkovića, koji me je zvao i pitao da li bih hteo da odem i pomognem Bori u Libiji. Imao sam nekih predrasuda, znao sam da je nestabilna situacija, a i Bora me je uveravao da u tom mestu, Misrati, nije bilo problema. Tako je i bilo. Ipak, imao sam mali strah kada izlazim napolje, znao sam da pričam drugim jezikom, narod je drugačiji. Ratna tenzija se u Misrati nije osećala. Kada odete tamo, pasoš predate, nemate ga u svojim rukama, i napuštate klub tek kada vam klub dozvoli. Ja se povredim, molim ih da odem da se lečim, oni me nisu pustili. Kada je bila neka pauza, došao sam kući i nisam više ni hteo da se vratim.
Kada “podvuče crtu” smatra da mu je najbolje bilo u Crvenoj zvezdi gde je osvojio tri duple krune:
– To se ne zaboravlja. Navijači nose ekipu do poslednjeg minuta. Derbi je posebna draž. Pamtim kada smo izgubili 2:1, na JNA od Partizana, kao i onaj kad smo dobili 3:0. Naravno, tu je i moj prvi, kada je bio prekid, kada su uleteli navijači na teren i kada je bila opšta tuča. Nisam spavao celu noć. Inače, i danas se čujem sa Pjanom, Vitakićem, Vidićem, Boškovićem, Gvozdenovićem, skoro sa celom generacijom sa kojom sam igrao.
Posle bogate karijere, Marković živi mirno i uživa u svom selu sa suprugom Jelenom i sinom Vasilijem i stvara neke nove fudbalske velikane:
– Deci savetujem da vredno treniraju, da uče, i da slušaju, cene i poštuju roditelje i tako izrastaju u prave osobe. Mojoj ekipi se takav pristup isplaćuje. Prvo smo na tabeli u našoj ligi ovde i borićemo se do kraja da bismo se borili za prvaka Srbije.
Vidić i Žigić sjajni ljudi
U Zvezdi je bio sa fudbalerima koji su, poput njega, napravili velike karijere:
– Danas mladi, uglavnom, grabe šansu da odu preko, da se obezbede što pre. To je verovatno i boljka našeg fudbala. Tada je bilo drugačije. Sećam se kada je Vidić kao mlad stigao. Bio je skroman dečko. Miran, povučen, pravi profesionalac. Sećam se prvih priprema u Austriji kod Muslina. Pošao je čisto da bude sa nama, nije ni trenirao. Stariji su često umeli da zamole mlađe da donesu vodu, on ni sa tim nije imao nikakav problem. Nama mlađima je i to bila čast. A Žigić? Njega je “istrpeo” Muslin u tom mandatu. Iskoristio je svoju visinu, moje centaršuteve… Takođe i Vidić, baš dobar čovek!
Reprezentacija posebna čast
Pored brojnih klubova, Marković je nosio i dres reprezentacije. Debitovao je kod Zorana Filipovića, a prvu zvaničnu utakmicu je odigrao na turniru u Rusiji:
– Bili su tu Stanković, Mijatović, Darko Kovačević, Bata Mirković, Savo Milošević, Predrag Đorđević…. Bio sam među najmlađima. Nisam mogao da verujem da se nalazim u takvom društvu. Svi su pružali podršku i rekli mi da verujem u sebe. Od mečeva koje sam igrao, posebno bih izdvojio onaj sa Češkom, jer smo tada prvi put, posle Jugoslavije i Srbije i Crne Gore, zaigrali kao Srbija.
Deki i Piksi odlično rade
Sa velikom pažnjom prati dešavanja u Zvezdi i reprezentaciji:
– Crvena zvezda danas, svi vidimo, pravi odlične rezultate. Stanković je usadio italijanski mentalitet i disciplinu. Tu je defanziva. Kvalitet dolazi sam po sebi, a Deki se igračima postavio kao drug. Videli ste, kada je Zvezda, recimo, protiv Surdulce postigla gol, on je uleteo u teren, skače sa njima. Oseća se kao da je još igrač, a to znači celom timu. Kada je reč o reprezentaciji Srbije. Teška grupa. Biće rat sa Portugalom, a mislim da je recept ono drugo poluvreme upravo sa njima. Mislim da dolaskom Piksija igrači imaju neko strahopoštovanje prema njemu i da ne može svako da radi šta hoće. Dešava se slično kao i sa Muslinom što je dobro.
