Igralište FK Eđšeg (Jedinstvo) iz Malog Iđoša ima jednu zanimljivu specifičnost. Istočnu tribinu prekida zaletište za bacanje koplja, koje se “uliva” u glavni teren. Zaslužna za ovu “inovaciju” na stadionu je Adriana Vilagoš, 18-godišnja bacačica koplja, najpoznatija stanovnica ovog pitoresknog sela u srcu Bačke.
Aktuelna dvostruka juniorska svetska prvakinja nedavno je na sebe skrenula pažnju šire sportske javnosti kada je na EP u Minhenu, prvom većem seniorskom takmičenju na kojem je učestvovala, osvojila srebrnu medalju. Bacanje koplja je još jedan “novi” sport sa kojim se mlađi Srbi tek sada upoznaju.
Najpoznatija naša imena u ovom sportu, poput Seada Krdžalića, domaćeg rekordera Vedrana Samca, Ili Tatjane Jelače, pomalo su zaboravljena, odnosno poznata su samo najzagriženijim ljubiteljima atletike u Srbiji. Nema nikakve sumnje da će Adriana, u godinama koje dolaze popularisati ovaj sport, pa će još neka zaletišta niknuti u manjim mestima naše otadžbine.
Zajedno sa trenerom, majkom Đerđi, Vilagoš vredno trenira, sprema se za nova iskušenja koja je čekaju, a dve šarmantne dame našle su vremena da ugoste ekipu “Vesti” – popričaju i pokažu deo treninga. Mnogi uz njeno ime vezuju prefiks čudo od deteta, ali Adriana je jedna sasvim obična devojka. Neobično velikog talenta, na putu da postane istinska kraljica “kraljice sportova” i neko ko će zlatnim bojama obojiti srpsku atletiku na najvećim takmičenjima.
Umor, stomačni virus…
Razgovor sa Adrianom počeli smo od onog poslednjeg. Zablistala je u Minhenu, osvojenim srebrom nadovezala se na zlato u Kolumbiji, u konkureniciji juniorki.
– Nisam očekivala takav uspeh, da ću doći do medalje – počinje Vilagoš priču za “Vesti” – Vratila sam se iz Kolumbije posle 33 sati putovanja vrlo umorna, bilo mi je potrebno vreme za aklimatizaciju, a tamo sam dobila i stomačni virus. Imala sam samo nedelju dana da se pripremim za EP u Minhenu. Nisam ni bacala koplje između Kolumbije, gde sam postigla lični rekord i Minhena. Nije bilo lako, hvatao me “džet-leg” i osećala sam se umorno kada smo stigli u Nemačku. Međutim, tokom takmičenja sam uspela da se povratim i budem fit.
Cilj je bilo finale?
– Da, ali ni to nije išlo glatko. Bila sam uzbuđena, imala sam tremu zbog prvog velikog seniorskog takmičenja. To je veliki stadion, bilo je dosta gužve i haosa oko mene i prvi hitac je bio jako loš. Ne znam koliko godina nisam tako loše bacila, koplje je letelo kao kifla i skroz van sektora, jedva 50 metara. Nisam znala da li da budem besna ili da se smejem, ni na treninzima ne bacam tako loše. Drugi je bio dobar, ali sam prestupila, a treći sam bacila 57 metara i mislila sam da neće biti dovoljno. Ipak, ušla sam u finale i bila sam vrlo srećna, ostvarila sam osnovni cilj. To je bilo važno, osetila sam da sam u dobroj formi, i da u finalu mogu bolje.
Ponosna i psihički jaka
A onda srebro?
– Uspela sam da se odmorim, mada sam i u finalu loše krenula, bacila sam samo 51 metar u prvoj seriji. Sledeći 55, opet slabo, bila sam ubeđena da ću ispasti, ni psihički u tom trenutku nisam bila “top”. Nisam znala gde sam. Srećom, tu je bila mama, otišla sam kod nje, i ona me je probudila, i kada sam se vratila bila sam u takmičarskom “modu”. Ključni trenutak je bio treći hitac od 59 metara, iako je i u njemu bilo tehničkih grešaka. Znala sam da ako to ispravim i dodam snagu, koplje će leteti još bolje. Bila sam fokusirana na sebe i konačno sam počela da uživam u poslednje tri serije. Bila je jako lepa atmosfera na stadionu i to me je dodatno motivisalo. Ne mogu da opišem koliko sam bila srećna kada je poslednji hitac “doleteo” do medalje. Nisam mogla da verujem da se to desilo.
Poslednji hitac (62,01 m) kojim ste osvojili odličje je bio Vaš najbolji na celom takmičenju, pokazali ste odlike pravog šampiona?
– Rekla bih za sebe da sam ponosna, psihički izdržljiva. I u kvalifikacijama i u finalu sam najbolje bacala kad je bilo najvažnije. Uspevala sam da se skoncentrišem, i mnogo sam srećna zbog toga. Posebno kada sam prebacila Spotakovu poslednjim hicem. Imala sam četiri godine kada je bacila svetski rekord. Ona je živa legenda, bila mi je čast takmičiti se sa njom. Toliko dugo sam je gledala na televiziji, a sada smo odjednom na istom terenu.
Mlade zvezde srpske atletike
Zlato u Minhenu osvojila je dve godina starija Grkinja Elina Cengo. Očekuje se da će borba Cengo i vas obeležiti žensko bacanje koplja na najvećim takmičenjima koja predstoje?
– Već dugo se znamo, Cengo je držala najbolje rezultate u mlađim uzrastima, ali sam ja to sve oborila. Ona je jako dobra, volim da se takmičim sa njom. Dobra je kao takmičarka, ali je super i osoba, uvek se sportski ponaša. Svaka joj čast za rezultat na Evropskom prvenstvu, nema sumnje da će mi ona biti najveća rivalka.
Pored vas, u Minhenu je zablistala i Angelina Topić, još jedna uzdanica srpske atletike u godinama koje dolaze?
– Jako je dobra, još je mlađa od mene, ima 17 godina i već je uzela medalju. Sjajni su bili i Sinančević i Vuleta, osvojili smo četiri odličja, najviše ikada za Srbiju na EP. Imali smo dobru atmsferu u timu, išla sam da gledam i ostale naše takmičare i da ih bodrim. Uspesi koje postižemo nisu slučajni. Imamo dobru generaciju, ali i odlične uslove koje nam je savez obezbedio, dosta ulažu u nas.
Pre Minhena, Adriana je “rutinski” stigla do još jedne zlatne medalje u juniorskoj konkurenciji, i najboljeg ličnog rezultata, izostalo je samo jedno…
– Falilo mi je 34 cm do svetskog juniorskog rekorda. Ali i sledeće godine sam juniorka, pa imam “fore” da i to ostvarim – veruje Vilagoševa u sebe.
Ivanina podrška
Neminovna su poređenja sa našom najuspešnijom atletičarkom Ivanom Vuletom (Španović) i njenim uspesima.
– Ona je baš prijatna osoba, znači mi njena podrška. Ne opterećujem se poređenjem sa njom, a bila bih srećna da postignem makar deo njenih uspeha, ona ima fantastičnu karijeru. Ne razmišljam o tome šta neko drugi misli dokle mogu da stignem, važno mi je samo šta mama očekuje, jer ona je uz mene kad je dobro i loše. Želim da se poredim samo sa svojim prethodnim rezultatima, i da bacam najbolje što mogu – kaže vicešampionka Evrope.
Rukometni počeci
Vilagoš je počela kao rukometašica, bila je talentovana i primećena od Rukometnog saveza Srbije, ali i Mađarske, koji ju je želeo u svojim redovima. Ipak, otišla je na drugu stranu. Srpski rukomet je izgubio zvezdu, ali profitiraće atletika.
– Volela sam rukomet, bila sam i na pripremama reprezentacije u mlađim kategorijama, zvali su me i Mađari na kampove, igrala sam i ligu Vojvodine. I danas mnogo volim rukomet, ali videla sam da nemam ciljeve i snove u tom sportu. Atletika je došla slučajno. Nisam ni sanjala da ću stići ovako daleko. Kada sam u Subotici prvi put uzela vorteks u ruke, nisam ni znala šta je to. Baš je bio dug put da se stigne do ovde, puno sam učila i ja, a pogotovo moja mama koja je završila trenersku školu. Ona radi svakog dana, pravnik je po zanimanju, ali uz to uči i trenerski posao, da bi mogla da me trenira.
Kako izgleda rad sa mamom?
– Zahvalna sam joj, toliko truda ulaže, zbog mene je postala atletski trener i nas dve se zajedno trudimo da ja postignem što veći uspeh i ostvarimo naše zajedničke snove.
I snaga i tehnika
Gde vidite prostor za napredak u narednom periodu da bi koplje letelo još dalje?
– Mislim da imam prostora za poboljšanje i u snazi i tehnici. Još imam dosta tehničkih grešaka i ima šta da se popravi. Treniram šest puta nedeljno. Još nisam krenula ozbiljnije u teretanu, tek sad počinjem rad sa tegovima, pa očekujem da dobijem dosta na snazi vremenom.
Idol Železni
Nije dugo Adriana razmišljala šta da odgovori na pitanje ko je njen idol u bacanju koplja, odmah je “ispalila” najveće ime ovog sporta.
– Jan Železni! On je svetski rekorder, najviše sam naučila gledajući njegove snimke, trudim se da moja tehnika bude što sličnija njegovoj, sate i sate sam provela gledajući kako on baca, njegove treninge, sve. Upijam sve što ima o njemu na internetu. Imala sam prilike i da ga upoznam u Ostravi, bila je to velika čast za mene. Bio je i u Minhenu kao trener dve češke takmičarke.
Ne zapostavlja školu
Adriana je završila gimnaziju u Bačkoj Topoli, a školovanje nastavlja na privatnom fakultetu za fizičku kulturu u Novom Sadu.
– Najverovatnije ću ići samo na ispite, a nastaviću sa treninzima u Malom Iđošu. Od malena su mi govorili da je školovanje bitno, jer znate kako je to u sportu – karijera kratko traje, a treba nešto raditi posle toga. Svakako vidim sebe u sportu i kad završim sa aktivnim bacanjem koplja.
Od metle do pobedničkog postolja
Iza sjajnih Adrianinih uspeha stoji odlučna i posvećena majka Đerđi. “Dvostruki život” pravnika i atletskog trenera ne pada joj teško. Želi da zajedno sa ćerkom dosegne zvezdane visine. Ponosna je na naslednicu koja izrasta u dobrog čoveka, osim što je vrhunski sportista.
Kako izgleda biti trener šampionke, da li ste strogi?
– Mnogo mi je drago što sam joj trener, nisam baš stroga, trudim se da se ponašam prema njoj kao prema drugoj deci sa kojom radim. Naravno, tražim red i disciplinu. I na treningu, i u kući, ali nema potrebe da zahtevam, jer ona je dobro dete, posvećeno sportu, i daje sve od sebe. Najvažnije mi je da ona uživa u tome što radi, a moj cilj je da se razvija pravilno i da dobije treninge koji odgovaraju njenom uzrastu.
Adriana je krenula sa rukometom, ali se brzo preorijentisala na koplje. Đerđi nije uticala na tu odluku ćerke.
– Rekla sam joj da sama bira. Paralelno je trenirala rukomet i bacala vorteks, godinu dana se “tražila”, ali videlo se da joj individualni sport više leži. Nije bilo nikakve pomoći u početku, nije imala mesto za trening, improvizovali smo. Nismo imali koplje, vežbala je sa metlom.
Ispričala nam je Đerđi anegdotu o Adrianinim počecima u ovom sportu.
– Zbog dobrih rezultata u vorteksu, dobili smo koplje od mesne zajednice. Pošto nismo imali gde da treniramo, Adriana je bacala blizu naše kuće pored koje je policija. Jedinu dobru podlogu smo našli na tom placu i odatle smo bacali prema našem dvorištu. Mislila sam da tu ima dovoljno mesta, ali već posle dva-tri meseca ona je prebacivala taj prostor koji je postao mali. Često je koplje završavalo na drvetu, a jedna od najsmešnijih situacija je bila kada je ona pogodila našu pomoćnu prostoriju i totalno probila krov. Tu smo videli da imamo “problem” jer je ona vrlo brzo napredovala, pa smo prešli malo dalje, na livadu na kojoj se održavaju festivali, ali tamo je bilo klizavo, sa dosta korova.
Opština je, ipak, uskočila u pomoć.
– Videlo se da je Adriana talentovana, pa nas je primio predsednik opštine i pitao kako može da pomogne. Trebao nam je samo adekvatan prostor, beton sa tartan stazom preko, i to smo dobili na stadionu.
Svi vide Adrianu kao veliku šampionku, velika su očekivanja. Treba je samo sačuvati da ne “izgori”…
– Mi kod kuće uopšte ne razmišljamo tako, saslušamo šta sve ljudi govore – da je ona druga Ivana Španović, da treba da bude olimpijska i svetska šampionka, itd, ali mi smo jako realni. Ona je još devojčica, tek je napunila 18 godina, trudimo se da na svakom takmičenju baca dobro u odnosu na sebe, i zadovoljni smo ako ostvaruje napredak u odnosu na rezultate koje je prethodno postizala.
Pravnik i trener
Jedan deo Đerđinog života su Adriana i sport, a njen osnovni profesionalni poziv je nešto drugo…
– Pravnik sam po profesiji, radim u Subotici. Nekada sam s puno ljubavi igrala rukomet u Iđošu, zatim sam bila i rukometni sudija, a onda sam sa diplomom Više trenerske škole, smer rukomet, postala i trener. Radila sam sa decom u Iđošu. Kasnije je došla atletika. Nije lako, ustajem u pet ujutru, idem na posao, popodne radim kao trener. Ali volim to i uživam.
