Ako je išta obeležilo eru pandemije koronavirusa onda je to nekoliko stručnih, medicinskih termina od kojih je respirator, istovremeno ulivao strah, ali i davao poslednju nadu da će oboleli ipak preživeti.
Države sveta su se utrkivale ko će kupiti više respiratora i time povećati šanse da najteži pacijenti prežive, a jedan od onih koji i dalje učestvuje u njihovoj izradi je srpske gore list, mladić iz prvog nastavka ovog serijala – Petar Lukić (32), menadžer američke firme Hemilton medikal, koja se bavi proizvodnjom respiratora i supstanci za PCR
testove.
Prošle godine, u jeku pamdemije korone, pet respiratora ove marke, tipa C-1, donirali su bolnici u Kruševcu Fondacija Novaka Đokovića i Henkel Srbija.
– To me svi pitaju, ne, nisam upoznao Novaka Đokovića. Respiratori su plaćeni preko računa i nije bilo potrebe da dolazi lično po njih – smeje se Petar dok nas gosti u porodičnoj kući u Jablanici kod Lopara gde je proveo deo letnjeg odmora.
– Firma u kojoj radim postoji od 1960. godine, od tada i proizvodi respiratore. U Evropi je oko 1.700 zaposlenih, od čega 1.400 u Švajcarskoj i 300 u Rumuniji. Prethodne dve godine smo imali zaista puno posla. Čak ne uspevamo da proizvedemo sve potrebne delove pa zbog toga taj posao dajemo drugim preduzećima. U mom odeljenju planiramo resurse, ali i u slučaju da kooperanti ne dostave kvalitetne delove, onda je moj posao da pišem reklamacije, a zatim i da se pobrinem da potrebni delovi stignu na vreme. To je dinamičan posao koji je sada, u vreme korone dobio novi smisao jer smo svi svesni da kvalitetom uređaja i brzim isporukama spasavamo živote – ističe Petar.
On je treća generacija Lukića u Švajcarskoj. Tu “tradiciju” je pre više od pola veka započeo njegov deda Petko, a nastavili prvo otac Oliver i majka Joka, a potom Petar i brat Stevo.
Baba i deda su se vratili i uživaju u zasluženoj penziji, a ostatak porodice je i dalje u Švajcarskoj.
– Otišao sam sa tri godine, ali stalno se vraćam Majevici. Ne prođe dva-tri meseca da ne odem u rodno selo. Pa ovde sam prohodao, izgovorio prve reči, ovde su mi koreni. I kako da se odreknem ove lepote – priča Petar Lukić.
Tvrdi da nije i jedini među srpskom omladinom u ovoj zemlji.
– Naravno, sve zavisi i od kraja iz koga ste došli, ali većina mojih vršnjaka, sunarodnika koji rade u Švajcarskoj i te kako ima želju da sačuva tradiciju i korene. Jeste, mnogo zavisi i od vaspitanja, ali i od paroha koji su na terenu. Evo, u Melsu je otvorena nova parohija i svake nedelje crkva je puna na liturgiji. Nažalost, ima mesta i gde nije tako – priča naš sagovornik i objašnjava da se mnogi Srbi ugledaju na mlade Švajcarce kojima je veoma stalo da ne zaborave i poštuju svoju istoriju, kulturu i veru.
– I mi se ugledamo na njih. Kada vidimo koliko oni polažu na svoje korene, ko smo mi da se naših stidimo i zaboravljamo – poručuje Lukić.
Hadžiluk i poseta Vidu
Petar Lukić je odan pravoslavnoj veri, pa svaki trenutak koristi da bi obilazio svetinje, kako u Republici Srpskoj, tako i u Srbiji. Išao je i na pokloničko putovanje u Svetu zemlju i 2018. godine dobio titulu hadžije od patrijarha jerusalimskog i cele Palestine Teofila Trećeg. O tome svedoči i gramata koju je dobio posle poklonjena svetim mestima i Hristovom grobu u Jerusalimu.
– Prilikom druženja sa sveštenicima u Švajcarskoj, pre četiri godine sam upoznao igumana sa Stare planine, oca Jovana. Odlazeći kod njega mnogo sam naučio o životu u manastiru, a posebno kada je reč o onom duhovnom segmentu. Slaba je reč da sam bio oduševljen doživljenim iskustvom. Zatim mi se pružila prilika da 2018. godine krenem u hadžiluk, u Jerusalim i to mi je jedno od najdragocenijih iskustava – priča Lukić koji je ove godine ciljano bio na Krfu kako bi se poklonio moštima Svetog Spiridona, a zatim i posetio ostrvo Vido da bi odao počast srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata.
– Volim da idem u Grčku jer nas sa tom zemljom vezuje ne samo dragoceni deo istorije, već je to naš bratski, pravoslavni narod koji nam se uvek našao u nevolji – poručuje ovaj mladić.
Druženje uz pasulj
Petar Lukić kaže da se mladi Srbi iz Švajcarske druže, a neretko tokom vikenda organizuju razne sportske događaje.
– Moj hobi su planinarenje i skijanje, tako da vikende obično provodim sa društvom na nekom od vrhova Alpa. Međutim, druženje podrazumeva i opuštanje od naporne nedelje, pa neretko znamo da se organizujemo kod nekog. Ume da se ispeče jagnje, prase ili se spremi pasulj u zemljanim posudama… Ume dijaspora i da uživa, a ne samo da radi – smeje se naš sagovornik.
