Kada se Slobodan Kojičić (74) iz Lapova 2006. godine, posle 37 godina rada u Parizu, vratio u zavičaj bio je presrećan. Nedostajala mu je samo jedna stvar – “Vesti”, novine koje je čitao od prvog broja. Kada je saznao da je otadžbinsko izdanje naših novina počelo da se prodaje i u Srbiji, odmah je otrčao do trafike. Nažalost, prvi broj od 11. oktobra nije uspeo da kupi, jer ga više nije bilo na trafikama. Ali, ovaj kolekcionar raznih predmeta, o kome su “Vesti” već pisale, nije odustajao. Latio se pera, napisao pismo redakciji i zamolio da mu dostavi jedan primerak.
– Kada mi je poštar doneo novine, toliko sam bio srećan, a kada sam video i propratno pismo, suze su mi krenule niz lice. Ovaj gest vaše redakcije toliko me je ganuo, da mi se činilo da niko nije mogao da mi pokloni ništa vrednije. Poštovanje prema redovnim čitaocima i topao odgovor na moje pismo u ovo brzoživeće vreme, kada ljudi komuniciraju samo putem društvenih mreža, stvarno me je oduševio. Jednostavno, nemam reči kojima bih vam zahvalio. Sada ću sa još većim guštom da kupujem novine koje su mi bile lek u tuđini. Dok nije bilo otadžbinskog izdanja, deca su mi donosila “Vesti” iz Pariza i Beča, a ja sam ih obavezno kupovao kada bih posećivao decu – kaže Kojičić za naš list.
Ovaj vredan Lapovac, koji i penzionerske dane provodi sređujući svoje kolekcije maketa aviona i vozova, kao i originalnih replika automobila iz 19. i 20. veka, koje je sakupljao dok je bio na privremenom radu u Parizu. Najdraža mu je, ipak, kolekcija omiljenih tekstova iz “Vesti” od kojih je napravio nekoliko ukoričenih knjiga. Pošto ih sada kupuje u Srbiji, ponovo secka i sakuplja.
– Kada sam otišao u Pariz “Vesti” sam kupovao od prvog broja. Nije mi bilo teško da idem s kraja na kraj grada da bih ih kupio. Jednostavno, dan nije mogao da mi prođe bez njih. I uvek sam tražio one na ćirilici. Najviše sam voleo da čitam o našim ljudima, rasutim po svetu. Voleo sam da pročitam kako žive. Obožavao sam i kolumne i rubriku Zrnce mudrosti na poslednjoj strani. Sve sam seckao i ukoričio – kaže Kojičić.
Potomci u rasejanju
Slobodanova starija ćerka Nina živi u Parizu. Udala se za Tonija Nikolića, sa kojim ima sinove Filipa i Davida. Oni su posebno ponosni na Filipa, koji je završio za programera za igrice, jer takvih stručnjaka ima veoma malo, što zbog toga što je reč o veoma skupoj školi, što zbog toga što traje 7 godina. Nina i Toni već dve decenije vode trafiku na kojoj se prodaju novine, koju su pre njih vodili Vinkina i Slobodanova mlađa ćerka Žaklina i zet Vladislav Vislavski su se odselili za Beč. Žaklina radi u fabrici koja proizvodi žice za sve žičane instrumente, a Vladislav u firmi koja prodaje nameštaj. Njih dvoje imaju ćerku Violetu.
