Srpsko-nemačka zajednica Mladost iz Berlina nije dozvolila da početak septembra protekne monotono, već se u klubu prošle subote sve orilo od igre i pesme.
U prostorijama društva organizovana je zabava koja nije imala neki poseban povod, osim da se naši ljudi ponovo okupe i uz pesmu, igru, domaću trpezu provesele i nadoknade sve dosadašnje lokdaune. Iako su propisane mere zaštite od korone, u vidu negativnog testa ili dokaza o vakcinaciji, u potpunosti ispoštovane, tokom večeri, o koroni nije bilo mnogo reči. Sve što su imali naši ljudi su joj poručili pesmom “Ne može nam niko ništam”.
Branislav Delač kaže da je za njega kao novog predsednika ova zabava nešto kao prvi malo veći ispit.
– I u klubu sam nov, tako da ne znam kako je sve to pre korone funkcionisalo. Atmosfera je prema mom mišljenju zaista fenomenalna, što se vidi i po gostima koji su oduševljeni. Nismo mogli da primimo veći broj ljudi jer je ograničenje na 90 do 100 osoba u skladu s kvadraturom, što smo morali da ispoštujemo. Uz to, svako je morao da ima negativan test, ili dokaz o vakcinisanju i sve smo to do kraja ispoštovali. Aktivnosti kluba su intenzivirane onoliko koliko uslovi dozvoljavaju. Nadam se da neće doći do novog lokdauna, a ako ipak do toga dođe, naše članstvo je brojno i stabilno, pa je članarina dobra garancija da se klub neće ugasiti u takvoj situaciji. Članovima je stalo do ovog društva, a interes da ono postoji je veliki. Ovde su večeras uglavnom naši članovi, a nadam se da ćemo u budućnosti uspeti da privučemo još veći broj članova, da to bude jedna prava srpsko-nemačka zajednica ovde u Berlinu.
Iako su svi prisutni uživali u dobroj atmosferi, prijatelji Nikola Karlica i Mario Vlaho su se posebno izdvajali po dobrom raspoloženju.
– Nas dvojica igramo fudbal u klubu FIZ (Fudbal i zaje…ja), a od drugara u klubu čuli smo da postoji SNZ i da se ovde održava proslava. Kao porodični ljudi ne praktikujemo često izlaske, ali smo večeras došli sa suprugama. Ovde smo svega zbog njih. Ja sam medicinski tehničar, došao sam iz Zrenjanina, srećno sam oženjen. Nismo dugo u Berlinu, tek dve godine i nadam se da će sledeće godine biti i prinova, sa kojom ćemo rado da dolazimo u klub.
Mario Vlaho iz Čitluka kod Mostara dodaje:
– Super nam je ovde večeras, kad možemo ovako lepo da se družimo. Ja sam u Sarajevu imao siguran posao u Ministarstvu komunikacija, ali sam ipak došao ovde za nekim boljim životom. Zaposlio sam se kod prijatelja koji se bavi trgovinom tekstilnih proizvoda i dobro nam ide. Tu sam sa suprugom, imamo jedno dete, a drugo je na putu.
Sanja Milošević je rodom iz Negotina, a u prostorijama SNZ Mladost je takođe prvi put i kaže da se nije pokajala što je došla.
– Dve godine sam u Berlinu, radim kao medicinska sestra i naravno da čitam “Vesti”. Prvi put sam ovde, zaista sam oduševljena. Zbog korone klub dugo nije radio pa sam tek sada došla iako sam mnogo ranije saznala za SNZ. U kontaktu sam sa našim ljudima, drago mi je što možemo ovde ovako lepo da se družimo.
Druženje i prva slova
Milan i Željka Đurđević su na zabavu došli sa naslednicima, ćerkom Vanjom i sinom Nikolom
– Nikola je rođen u Berlinu i ima pet meseci. Vanja ima sedam godina i upravo je krenula u prvi razred – kaže nam Milan i dodaje: – Ova proslava je lepo zamišljena i sve je dobro organizovano. Ovo je nešto što definitivno treba svima nama, posle silnih lokdauna, da se družimo, opustimo i veselimo. Nadam se da će ovakvih manifestacija još da bude. Nismo tako često dolazili u klub, pre svega zbog korone, ali sada gledamo da iskoristimo ove još ublažene mere.
Vanja nam odmah naglašava da osim u nemačku ide i u srpsku školu u Srpsko-nemačkoj zajednici.
– Iz Kruševca smo došli. Prvo mama 2018. godine, onda tata, pa sam tek onda ja došla. Volim da idem u srpsku školu, a od svega što smo naučili najviše mi se sviđaju slova A i V. Uskoro ću krenuti i na folklor. U Srbiju idemo samo preko leta.
Željka dodaje da je procedura spajanja porodice trajala dugo.
– Ipak, sada sam zadovoljna u Berlinu. Iako sam završila Pedagošku akademiju Kruševcu, radim sa svojom medicinskom školom. Suprug je u Srbiji radio kao monter suve gradnje, a ovde se malo preorijentisao i radi kao monter nameštaja u jednoj porodičnoj firmi. Imamo mnogo prijatelja iz Srbije, ali i cele bivše Jugoslavije, a družimo se i sa Nemcima. Vreme za druženje se uvek nađe, pre svega vikendom.
Za zemljake i narodna muzika
Mirjana Mitrović se, iako gost, latila mikrofona, ali pre svega ističe dobru amtosferu.
– Izuzetno je lepo što ljudi mogu da se upoznaju i da se druže. Došla sam pre sedam godina iz Leskovca, znam da ovde ima znatan broj naših ljudi, ali sada u ovo vreme nemamo puno mogućnosti da se okupljamo, kao večeras. Radim kao medicinska sestra 15 dana u mesecu, tako da zaista imam vremena za druženje. Na poslu se održavaju stroge mere zbog korone, a van bolnice, vakcinisani mogu da se kreću slobodno i da se druže. Odlazim u Srbiju kad god mogu.
S obzirom na to da je tokom večeri uzimala mikrofon u ruke i otpevala nekoliko pesmama, pitali smo je da li se, pored medicinske, sprema za još neku karijeru.
– Pevam kod kuće samo za sebe i svoje društvo. Inače, više volim rok muziku, ali sam večeras morala da prilagodim repertoar željama prisutnih.
Pomoć saradnika i porodice
Branko Delač ističe da ima vrlo dobar tim uz sebe, ljude koji su željni i voljni da rade.
– U našim prostorija se održavaju časovi Srpske dopunske škole, a organizujemo i kurs nemačkog. Planiramo da formiramo nove sekcije – dramsku, likovnu i sportsku. To je vizija za budućnost, videćemo šta će od toga da bude, ukoliko dozvole ova kovid pravila. Od kako sam došao, uvek sam isticao da treba da se fokusiramo na decu i njihovu budućnost. Na nama je da ih naučimo srpskoj kulturi i tradiciji, koje će oni dalje da prenose sa kolena na koleno. Za obavljanje funkcije predsednika u klubu, treba imati dosta vremena, velika je sreća da imam svesrdnu podršku supruge Dijane, tako da izdržavamo sve ovo, iako je sin Pavle je upravo danas napunio sedam meseci. Kad imate podršku porodice i vetar u leđa, ništa nije teško. Supruga Dijana je tu, angažovala se puno u organizaciji, a večeras na serviranju hrane. Tme želimo da damo primer drugima, a pre svega porodicama, da posle radnih obaveza uvek može da se učuni nešto i za društvo. Želimo da se vidi da smo tu, da radimo zajedno i da hoćemo svima da izađemo u susret – poručuje Delač.
