Na sve to, vredne ruke Kola srpskih sestara podelile su im 5.000 snopića badnjaka. Vernike niko nije mogao da prebroji, ali se procenjuje da ih je bilo više od 7.000.
– Vezali smo ih tokom nekoliko dana, pritom smo se molili Bogu da nam da zdravlje, pevali smo i radovale se najsrećnijem danu, Hristovom rođendanu – u ime "sestara" govorile su Gordana, Velika, Dušanka i Srbijanka.
Kao i uvek, i ovo Badnje veče pretvoreno je u radosne susrete zemljaka, uz napomenu da je tu radost pojačavala vruća rakija koja se na sve strane pušila poput gejzira.
– Došao sam iz Švedske, iz Malmea. Naša crkva je unutra lepša od vaše, freskopisana je, ali se kod nas ne sme prodavati rakija. Moram priznati: dobra je, lepo zagreva – prijavljuje Boža Kojić u društvu prijateljice Zorice Pavlović.
Nedaleko od njih raspoloženi kumovi Krstići, Đokići i Nikolići.
– Svi smo "južna pruga". Doneli smo šerpe pune rakije, podgrevamo je, srkni malo, ima i hladne pive. Danas postimo, a za sutra smo pripremili pečeno prasence, samo da ga vidiš, sve jezike govori – uglas nabrajaju portparoli kumova Novica i Goran.
Pod jakim svetlom, i uz muziku, na štandu Vlade, Milanke, Selest, Miobrana i Miroljuba svakojake sitnice, pa badnjak sa torbicom kupuje Nikola Grković i govori:
– Nikšićanin sam, doveo sam suprugu Milicu i decu Smiljku, Gorana i Aleksandra, naravno da slavimo, ali ne preterujemo.
Oko Beograđanina Pere sve "vrišti" od boja, raširio zastave, šalove, suvenire, a priznaje:
– Nema tu nikakve zarade, ali je lepo sa narodom.
A, narod navalio na pečenu prasetinu dopremljenu kombijem. Zamirisala je cela ulica. "Daj kilo! Daj dva!", nadvikuju se i s pečenicom pravac – kući.
