Ove godine posetili smo hram Svetog arhiđakona Stefana u Ruti Hilu, gde je službu vodio paroh, protojerej-stavrofor Srboljub Miletić. I ovde – prizori kao i drugde: svečano obučeni ljudi, žene i deca, vrlo često po tri generacije iste porodice zajedno, došli su na molitvu i čestitanje velikog praznika.
Bio je i jedan broj tako malih, da im je ove godine bio prvi Vaskrs u životu. Među njima, zatekli smo u kolicima šestomesečnog Stefana Petkovića, koji je "došao" sa tatom Zoranom, mamom Slavicom i sedmogodišnjim bratom Maksimom.
U povećem društvu njegove najbliže rodbine zatekli smo Boru Arsića. Oni svi žive ovde, a on im je stigao u posetu iz Surčina kod Beograda. Na pitanje da li je Vaskrs isti tamo, kod kuće, i ovde, Bora kaže:
– Došao sam u ovo vreme, baš da vidim. Isto se slavi, ljudi se lepo odnose jedan prema drugome, u crkvi je lepa atmosfera. Čuva se tradicija i ovako daleko.
Bora Arsić ima sestru i ćerku i njihove porodice u Australiji. Ukupno njih dvadesetak. Poslednji put bio je pre osam godina i ostao četiri meseca. Sada će upola kraće. Žao mu je što njegova supruga nije takođe mogla da krene da vidi ovu lepu zemlju.
– Supruga nije mogla, noge je baš ne slušaju. A i finansijski, znate, mi u Srbiji nismo baš jaki u tome. Krenuo je i tamo neki kapitalizam, ali je još daleko… Kod vas ovde, drugačije je puno.
Ovde se teško radi, ali se i zaradi, a tamo se teško radi.
– Ali se malo zaradi, tačno. Ja sam u penziji, inače, imam prosečnu penziju. Da imam, kao moja supruga, posle 24 godine rada, minimalnu penziju, 13.000 dinara, ne bismo mogli da živimo. Ja sam radio 40 i nešto godina.
Bora će posle kod ćerke na ručak, zajedno sa svim ostalim: Đorđevićima, Stojanovićima i Maksimovićima, pravo retko brojno porodično okupljanje uz najlepši praznik.
